Tata, ‘ajde da zajedno nacrtamo Obeliksa iza žbuna. Ja ću da nacrtam žbun, a ti nacrtaj Obeliksa.
Dan državnosti Republike Srbije ima da se slavi dva dana. I to ima da se slavi neradno. Ako bilo koji “neradni praznik”, pa i Dan državnosti pada na neradni dan, odnosno na dan koji je i
onako neradan, onda se mora preseliti na radni dan, koji će zbog toga biti neradan. Logika je jasna. Narod ima da praznuje i neradno slavi. Klasični neradni dan je za odmaranje, druženje u okviru porodice, sa komšijama, prijateljima i Utovarom.
Neradno praznovanje važi za sve zaposlene, pa i za učiteljice. A što važi za učiteljice, važi i za učenice i učenike. Ako se poslodavac smiluje, važi i za njihove roditelje.
Ima već neko vreme kako Aleksa zna “svih sto slova” azbuke, pa ga paralelno sa redovnim školskom literaturom (Jova-Zmaj, Branko Ćopić,…) upoznajemo sa obaveznom literaturom (nije školski obavezna, nego je obrazovno obavezna). Harija Potera ostavljamo tetkama, porno-časopise drugarima (zar je već počelo!?), a Asteriksa dragovoljno roditeljima. “Na Korzici” nam je za sada omiljen, jer počinje tučom među galskom decom. “Naselje bogova” smo preskakali, dok nismo čuli da se pojavio sinhronizovani crtać.
Zahvaljujući autorima i izdavaču Asteriks je postao to što jeste i to ne može da naruši izbor glavnog glumca srpske sinhronizacije. Al’ što može da iritiraaaa…
