Kada naiđem na omot albuma na kome su navedeni muzičari koji sviraju na njemu, a odmah primetim da ih sve prepoznajem, moram ekspresno da proverim šta se tu dešava. Mnogo puta sam se uverio da neki off projekti znaju da budu itekako zanimljivi.
Ispostavilo se da je Keats (1984) jedan od najfinijih albuma snimljen osamdesetih.
Album Eye in the Sky (1982) je bio labudova pesma za The Alan Parsons Project. Nikada više nisu snimili ništa slično. I kada se medijska buka smirila, muzičarska ekipa nije imala šta da radi. Ericu Woolfsonu, klavijaturisti & glavnom kompozitoru APP-a sinula je spasonosna ideja kako da zaposli dokone momke.
Pozvao je svog prijatelja Petera Bardensa, klavijaturistu-veterana, dobro poznatom po svom radu u grupi Camel i spojio ga sa ostatkom ekipe. Praktično, bio je to APP bez Woolfsona, jer je i Alan Parsons sedeo za miks pultom.
Ispostavilo se da ovi iskusni igrači znaju itekako da naprave dobre pesme – svi su priložili po nešto. Perfektna svirka se ne dovodi u pitanje, baš kao i Parsonsova savršena produkcija. Iz današnje perspektive sve to zvuči pomalo plastično: takva je bila tehnologija u to vreme i tu nema spasa. Šlag na torti je, u stvari, pevanje. Većina vokalnih deonica pripala je Colinu Blunstoneu, vlasniku jednog od najfinijih britanskih glasova svih vremena. A kada je reč o njemu, nepopravljivo sam pristrasan.
Keats su bili vrlo uspešna muzička avantura. Šteta je što nisu nastavili.