Gradska gužva

Veliki Brat nikada ne spava! Bilo da se zove CCTV ili nekako drugačije, svodi se na isto: neko nas posmatra. Sve to je, kao, radi naše lične sigurnosti. Ako te neko upuca ili ti se desi nešto gadno, onda će “oni koji treba da znaju” na osnovu snimaka pojuriti počinioca.

Kao da ti je to nekakva uteha.

Elem, toga sam se prisetio kada sam primetio da je Šef promenio Rndalicu na vrhu stranice. On stalno, kao Veliki Brat, nadgleda sve Samuraje kako ne bi napravili nešto neprimereno na blogu. Nije to tako loše – ponekad mi, neprimetno, da ideju za tekst.

Danas sam odmah primetio da se ovoga puta poigrao sa omotima poznatih albuma. Da je kviz, ja ionako ne bih mogao da učestvujem. Al’ sam odmah prepoznao prvu fotku koja mi je iskočila. Jes’ da vidim gomilu golih žena na jednom mestu, što mi je odmah privuklo pažnju, ali to nema nikakve veze sa neukusom i pornografijom, a ponajmanje sa Šefom koji je uzoran porodični čovek.

Subliminalna Sublimirana poruka koju mi je Grba poslao bila je jasna & glasna: Alo, bre, dečko… Nemoj da mi izmišljaš neke tipove iz Čilea & Indonezije, daj mi nešto konkretno, što svi znaju.

Da ne duljim previše: one ženske su uslikane za unutrašnju stranu kultnog albuma Electric Ladyland (1968).

Odmah nailazim na problem: Koju pesmu da izaberem sa albuma koji se danas smatra jednim od nosećih stubova rock & rolla? O “All Along the Watchtower” & “Voodoo Chile” nema smisla pisati, jer se nalaze na svakoj kompilaciji Jimija Hendrixa, pa je svakome jasno o čemu se tu radi.

Numera “Crosstown Traffic” je kratka, ima zanimljiv prateći video i potpuno je netipična za Hendrixa – Jimi je napisao pesmu koja ima početak, sredinu i kraj, ne gubeći se u beskonačnim solažama.

Igra rečima je ovde glavna zvrčka: bluz muzičari su često automobile koristili kao metafore za žene. Stoga cela pesma vrvi od seksualnih aluzija u fazonu: “Provozaću te 200 na sat jer to je brzina kojom ja vozim.” Tu se Jimi malo hvali svojom potencijom i ostalim muškim sposobnostima, ali dama je malo uzdržana – ona želi “vezu”, a ne “vožnju” i nešto se nećka.

U knjigama o Hendrixovom životu koje sam pročitao, jasno je navedeno da bio nezasit kada je reč o ženama. A snimanje albuma Electric Ladyland je bilo vrlo haotično – kako zbog Jimijevog perfekcionizma i ponavljanja takeova, tako i zbog neverovatne gužve u studiju. Nije se znalo da li se snima album ili traje beskonačna žurka. A i pitanje je ko je od prisutnih bio pri sebi – raznih supstanci je bilo daleko više nego što im je bilo potrebno.

Šta god da se tada dešavalo, to nikada nećemo pouzdano saznati. Budimo srećni što je Electric Ladyland uopšte snimljen. Inače, šta bismo danas slušali?