Ko je hrabar?

Pripadam onog generaciji Titovih pionira koju su učili da treba biti hrabar, a da je hrabar onaj ko se ne plaši.

Trebalo je da prođu godine i da se desi jedan strašni, krvavi rat da bi smo shvatili katastrofalnu grešku u takvom načinu razmišljanja.

“Strah nikada ne prestaje, nego naučiš da ga kontrolišeš”, kaže ovaj ludak koji je odlučio da sopstvenom strahu izađe na crtu.

Potrebno je tek da se suočite sa svojim najžešćim strahom da biste razumeli kako to funkcioniše. Hrabrost nije isto što i nedostatak straha. Štaviše, to uopšte nije hrabrost, već bolest, teška i strašna, od one vrste koja ne boli, ali ne može da se izleči i mi, laici na polju psihijatrije, za opisivanje te bolesti koristimo univerzalnu reč “ludilo”.

Hrabar je onaj čovek koji se jednako plaši kao vi i ja, ali je u stanju da ga kanališe, potisne i prevaziđe snagom svoje volje, što traje taman toliko koliko je potrebno da se uzrok straha pobedi. Čak se i priroda postarala da pomogne u tom času: nagli izliv adrenalina pomaže da vaši mišići mogu da obave ono što je potrebno ukoliko ste ostali fokusirani.