Naselje bogova

Tata, ‘ajde da zajedno nacrtamo Obeliksa iza žbuna. Ja ću da nacrtam žbun, a ti nacrtaj Obeliksa.

Dan državnosti Republike Srbije ima da se slavi dva dana. I to ima da se slavi neradno. Ako bilo koji “neradni praznik”, pa i Dan državnosti pada na neradni dan, odnosno na dan koji je ionako neradan, onda se mora preseliti na radni dan, koji će zbog toga biti neradan. Logika je jasna. Narod ima da praznuje i neradno slavi. Klasični neradni dan je za odmaranje, druženje u okviru porodice, sa komšijama, prijateljima i Utovarom.

Neradno praznovanje važi za sve zaposlene, pa i za učiteljice. A što važi za učiteljice, važi i za učenice i učenike. Ako se poslodavac smiluje, važi i za njihove roditelje.

Ima već neko vreme kako Aleksa zna “svih sto slova” azbuke, pa ga paralelno sa redovnim školskom literaturom (Jova-Zmaj, Branko Ćopić,…) upoznajemo sa obaveznom literaturom (nije školski obavezna, nego je obrazovno obavezna). Harija Potera ostavljamo tetkama, porno-časopise drugarima (zar je već počelo!?), a Asteriksa dragovoljno roditeljima. “Na Korzici” nam je za sada omiljen, jer počinje tučom među galskom decom. “Naselje bogova” smo preskakali, dok nismo čuli da se pojavio sinhronizovani crtać.

Zahvaljujući autorima i izdavaču Asteriks je postao to što jeste i to ne može da naruši izbor glavnog glumca srpske sinhronizacije. Al’ što može da iritiraaaa…

Pojavljivanje trećeg člana porodice u našoj bračnoj zajednici izdejstvovalo je da slabo posećujemo bioskope, pa čak i u onim retkim trenucima kad ima šta da se odgleda. “Overu” renoviranog kompleksa bioskopa u PC Ušće smo tako pomerali iz nedelje u nedelju iz meseca u mesec, a ovoga puta se više stvari sinhronizovalo: praznični je utorak, koji se mora neradno proslaviti, naslednik ima pojma ko su Asteriks i družina, film je sinhronizovan, a i Cineplexx daje popust utorkom.

I tako put pod noge točkove sa mestima u sali rezervisanim preko web-sajta, pa za šalter da se preuzmu karte. Tad smo i saznali zašto prilikom rezervacije napominju da se mora doći bar 30 minuta ranije (mada na jednoj stranici web-sajta piše da treba doći 45 minuta ranije (sic!)) – toliko organizator procenjuje da ćete čekati u redu. Naravno da je red mogao da bude manji, ali bi to iziskivalo više otvorenih šaltera, odnosno više angažovanih prijavljenih zaposlenih. Hebiga, nisam oduševljen, ali prihvatam, jer je utorak, dan kad važi popust, pa negde taj popust mora da se “prelomi”.

Naravno, uz karte možeš da kupiš kokice, obojenu gaziranu zašećerenu vodicu i/ili flašicu sa vodom. Cene nisu istaknute, osim u raznim kompletima – kutija kokica (nedefinisane) veličine M i žuti sok, kutija kokica (takođe nedefinisane) veličine L i crni sok,… Dolazimo na red koji minut pre planiranog početka filma, pa smo malo nervozni, iako znamo da će prvih deset minuta biti razne reklame. Pokazujemo na mobilnom rezervaciju, ne pitaju mnogo, davaju karte. Cena normalna. Čekaj, bre! Situacija je nenormalna, praznični je dan, na sajtu piše da je utorkom popust, pričaj ti koliko hoćeš, neradni je praznik, pa važe vikend-cene.

Žena-Jelena momentalno odlučuje da odustane od svoje karte i da sat-i-kusur provede u razgledanju radnji. Pomišljam da će nas to možda izaći skuplje od treće karte, ali nemamo vremena za raspravu dogovor. Cena od 120 dinara za pola litra flaširane vode nas tera da odlučimo da u sali umremo od žeđi.

Muški članovi porodice žurnim korakom odlaze to WC-a, a zatim ka svojim rezervisanim mestima, gde se kratko raspravljaju sa nepoznatom četvoročlanom porodicom, koja se raširila na našim mestima; roditelji su se ponadali i pokušali da me ubede da odustanem od tih mesta, jer je zaboga njih četvoro, a nas smo samo dvojca, a i sala je u ovom terminu više prazna nego puna. Broj članova porodice množim sa cenom karte, a crno-žute komplete u rukama tokom mini-rasprave uklapam u zamišljene M, L i XL veličine sa onih reklama. U sebi ih sve teram dovraga, a naglas samo jedan red iznad. Situacija se smirila pre nego što je i pretila da se rasplamsa, tako da je Aleksa na miru moga da se uči strpljenju dok se odugovlači sa početkom filma. Meni ostaje da sabirem dotadašnje minuse i uporedim sa retkim plusevima za razlog posete beogradskim bisokopima. Hebiga, marva smo i treba da nas tretiraju kad trčimo da međ’ prvima odgledamo novo holivudsko ostvarenje, umesto da lepo u domu svom sačekamo i blagovremeno kickass-ujemo prihvatljivu verziju željenog filma i uz domaće kokice, zdravije piće i bolje društvo provedemo subotnje veče.

– * –

Jasno je da se jedna epizoda ne može “razvući” na sat i po očekivane dužine filma, makar zbog toga izbacivali delove stripskog izdanja, a onda izmišljali nove sadržaje. Zbog toga se izgubio/poremetio osećaj karaktera stalnih sporednih likova (Cezar, Harmoniks,…), ali je dobro odlično prikazana razlika između ropstva i slobode koju su izdejstvovali crnoputi građevisnki radnici.