Još jedan…
Moram priznati da sam zatečen odlaskom Vlade Divljana na Neko Bolje Mesto, jer nikada neću moći da mu kažem ono što me je dugo tištalo. Sve sam se nadao da ćemo se jednom ponovo sresti.
Očigledno, Nebo je imalo druge planove.
Idoli su imali album Odbrana i poslednji dani (1982) o kome je diskutovala cela Jugoslavija, a ja domaći zadatak da za svoju radio emisiju napravim intervju sa njima. Ništa lakše, mislio sam. U stvari, bila je to idealna situacija jer sam voleo njihovu subverzivnost, cenio Divljanovu sposobnost da smisli jednostavne pesme koje se lako pamte, a računao sam i na našu generacijsku povezanost.
Ispostavilo se da je Divljan vrlo inteligentan & obrazovan tip, od onih koje ne možeš da uhvatiš ni za glavu ni za rep, te da sam bezuspešno pokušavao da ga nagovorim da mi pruži bilo kakav konkretan odgovor. Bio je vešt sa rečima i znao je da izbegne sve zamke koje sam mu postavljao.
Vratio sam se neobavljena posla. Razgovor sa Vladom Divljanom je jedini koji sam obavio a da nikada nije otišao u etar.
– * –
V. je bila devojka iz ugledne beogradske porodice, a da to nisam ni znao. Od onih u koju se odmah zaljubite, kao što se i meni desilo. Predložila je da odemo na piće sa njenim ortakom. Vlada se pravio da me ne prepoznaje, a ja da ne znam da je velika zvezda. Odmeravali smo se preko nišana zamišljene puške koju je svako od nas držao u svojoj ruci, ali nismo pucali.
Gospa je pobedila.
– * –
Vlada Divljan nije prodao milione ploča, obogatio se i nestao. Učinio je mnogo više – u svojim pesmama zabeležio je duh nekih generacija koji se nikada neće vratiti.
Uzalud sam se ponadao da je Ljetno kino tek počelo sa radom.
