Pre nekoliko dana, Wizz Jones je morao da se obrati policiji jer se njegov prijatelj i saradnik na lokalnoj turneji nije pojavio na svirci te večeri. Sam taj čin nedolaska je Jonesu bio dovoljan za uzbunu: za preko pedeset godina neprekidnog rada na sceni, to se njegovom prijatelju nikada nije dogodilo. Nažalost, crna slutnja se obistinila: pronašli su ga u njegovoj kući u jugoistočnoj Škotskoj mrtvog; utvrđeno da je bila reč o srčanom udaru.
John Renbourn, jedan od utemeljitelja britanske prog-folk scene, otišao je na Neko Bolje Mesto 26. marta 2015. godine, pri kraju turneje po Ostrvu, već se radujući sledećoj turneji koja je trebalo da započne uskoro.
Imao je 70 godina, znanje u glavi i veštinu u rukama, karijeru pred kojom se skida šešir i poštovanje publike i kolega muzičara. Mnogima od njih bio je učitelj: štaviše, dominantni deo kapaciteta svoje snage nakon što je prošla zvezdana era žanra u kojem je bio kralj posvetio je prenošenju znanja i u tome je bio nesebičan. Bio je to život koji treba slaviti.
Koren virtuoznog sviračkog stila Johna Renbourna je skiffle, koji je više ideja nego žanr – bar kad je reč o činjenici da je taj postmoderni princip volšebno prešao na Ostrvo i tamo se oblikovao u stil koji je direktno zaslužan za to što je britanska pop-rock scena šezdesetih imala drugačiji duh od američke. Krivac za taj blend je Lonnie Donegan, koji je možda najuticajnije ime u istoriji britanske popularne muzike – zbog čega ćemo priču o tom velikanu ovog časa ostaviti po strani i vratiti joj se onako kako dolikuje. Skiffle je uronio u rock’n’roll i rhythm’n’blues i to možete čuti u ranim radovima grupa kao što su Them, The Kinks, The Beatles i mnogi drugi.
Međutim, suptilna mešavina koja je nastala u sviračkom pristupu koji je skiffle doneo (najpre na gitari) u derivatima narodne muzike anglosaksonskog porekla dovela je do onog što danas imenujemo kao pop-folk i, naročito, prog-folk. Ovo se dešavalo istovremeno u Americi i na Ostrvu i brzo je otišlo u različitim pravcima. Priča je složena i vrlo zanimljiva, ali ne mogu sad da idem toliko u digresiju: za današnju priču je važno to da je u Americi nastala velika disperzija žanra (veliki prostor čini svoje), dok u Velikoj Britaniji ta muzika konvergira u pokret akustičarske scene dalekih dometa.
John Renbourn je jedan od najvažnijih ljudi, ako ne i pojedinačno najvažniji, koji je uticao na takav razvoj i dostignuće prog-folka istočno od Atlantika.
Ključni artefakt tog razvoja čini grupa The Pentangle, koju je Renbourn osnovao sa svojim starim “sparing-partnerom” Bertom Janschom i ekipom istomišljenika koji se nisu libili da u svojim dugim sviračkim sesijama prošetaju kroz klasični skiffle, razne jazz strukture i srednjevekovne melodije. Ne, nije to bio nikakav galimatijas muzike, iako deluje komplikovano kad se tako opiše: svakom aktivnom slušaocu muzike, Pentangle se brzo lepio za srce i dušu. Njihov proboj je bio brz, a uspeh velik, što dokazuje i neočekivano veliko interesovanje sa druge strane Atlantika već u prvoj godini rada.
[Ovaj video sadrži dva snimka iste numere; prva je snimljena u studiju BBC 1970. godine. Druga u kultnoj TV emisiji Later… With Jools Holland 2008. godine.]
Tlo za razvoj žanra je pogodno: progresivne forme su popularne svuda u zapadnoj Evropi, a u toj muzici se lako nalaze i “deca cveća”, čiji udarni talas je stigao u Hajd park negde u leto 1969.
Prva inkarnacija grupe Pentangle se gasi 1973. godine, nakon što je Bert Jansch prvi podigao sidro, osetivši zamor ideja u bendu. I Jansch i Renbourn su krenuli u uspešne solo karijere, svako jureći svoju priču. Renbourn snima niz dobrih albuma u kojima lagano meandrira kroz forme, oslanjajući se čas na nasleđe barokne muzike, čas na američke derivate folka. Posle jednog loše tempiranog pokušaja okupljanja grupe Pentangle početkom osamdesetih, ne bez iznenađenja mnogih, već sa četiri banke u guzici, Renbourn odlazi na Dartington College of Arts i tamo uspešno stiče diplomu na katedri za kompoziciju.
Listajući razne biografske preglede pre pisanja ovih redova, samo sam potvrdio ono što sam već znao, godinama se družeći sa muzikom Johna Renoburna: taj čovek nije nijednom usporio u svom predanom radu, a kamoli zastao. Ostavio je šest albuma sa grupom Pentangle, oko 25 albuma koje je sam potpisao, desetak koje je potpisao sa saradnicima. Koncertima i TV nastupima se broja ne zna. Kao šlag na tortu ostaje i prisećanje na njegove nebrojene vikend-radionice za mlade gitariste i dobro prodavanu seriju video-škola, još od zlatnog doba VHS formata, namenjenih učenju raznih tehnika i stilova sviranja akustične gitare.
John Renbourn je ostavio dubok trag u popularnoj muzici. Ta muzika ostaje za njim, da poštujući nju ukažemo poštovanje i njenom tvorcu, čoveku koji je živeo svoju umetnost do poslednjeg daha.