Sediš tako u parku, tu stoje nekakva vrata (dekadencija kao opšte mesto u društvu: više ne znaš da li je to neka komunalna sprava ili umetnička instalacija), dođe neki ludak, prođe kroz vrata i… I nema ga više.
Ne propustite epski komentar na 1:50. 
A sad…
A sad, imali bi smo pregršt komentara iz raznih uglova, ali mislimo kako bi bilo daleko pametnije da vas tih komentara poštedimo. Samo smo vam mi falili!
A opet, ko će vam reći ako vam mi ne kažemo. Oko vas sve neki miševi i licemeri, svi se smeškaju i misle vam loše, prećutkuju sve što bi moglo da vam bude od koristi, a obaška što sami ne znaju šta će sa sobom.
U tom svetlu, ove bezazlene i vesele gluposti dođu kao melem na ranu.