Hrabar je onaj čovek koji se jednako plaši kao vi i ja, ali je u stanju da strah kanališe, potisne i prevaziđe snagom svoje volje, što traje taman toliko koliko je potrebno da se uzrok straha pobedi.
Lepo je Grba ovo sročio. Sa ovom rečenicom u glavi, odlučim da se suočim sa svojim najvećim strahom.
Imati veliku fonoteku & muzičku arhivu je lepa stvar, a voditi računa o njoj je već druga priča. 
Sve je počelo pre tridesetak godina kada je trebalo da se preselim u novi stan. Friška gajba, žena cvrkuće, nameštaj se rutinski pakuje i ono što se naziva domom polako počinje da dobija fizionomiju. Zapelo je kod vinila. Lift ne radi, rade samo ruke & noge, treba ih odvući na peti sprat. A ima ih mnogo.
Prvih nekoliko penjanja samo brojiš spratove, a posle potpuno otupiš. Ne veruješ da ćeš uspeti sve da ubaciš u toku dana. A strah počinje polako da te nagriza: da ne promašiš neki stepenik i tresneš, da ti ne ispadne koji vinil i skrca se, da moraš sutra da nastaviš gde si stao, a ne mili ti se…
Preselio sam se još jedanput, ovog puta na prvi sprat. Znam za jadac! 
A kada dođe vreme za selidbu na Neko Bolje Mesto ionako me niko ništa neće pitati. 
Kako je tehnologija napredovala, vreme je pokazalo da je muzičku arhivu najzgodnije držati u digitalnom obliku – lakše se sistematizuje i nekako je uvek pri ruci. Od CD-a kao medija do hard diskova proteklo je samo nekoliko godina – sve sam se tešio da će biti lakše kada sve čuvaš u velikom skladištu.
Po običaju, zeznuo sam se. 
Moj fear of music se pokazao opravdanim. Ispostavilo se da je bilo potrebno reorganizovati terabajte i da više nemam pojma ni šta imam. Tešio sam se da ću da pronađem neke pesme o kojima još uvek nisam pisao, pa će da bude neke vajde od svega toga… Tako sam i naleteo na Zlato. 
John Stewart je kod nas potpuni anonimus. Prava šteta, jer je imao vrlo plodnu muzičku karijeru tokom koje je napisao nekoliko stotina pesama. Neke od njih sigurno znate – sa “Daydream Believer” grupa The Monkees je imala globalni hit.
Karijeru je počeo još početkom šezdesetih kada je postao član The Kingston Trija. Oni sam malo dužim pamćenjem setiće se da su oni cele te dekade žarili & palili na folk sceni Kalifornije. A kada je priča došla do kraja, zaplovio je solo vodama. Skoro deceniju ništa značajno se nije dešavalo – pisao je pesme & snimao albume koji su se slabo prodavali.
A onda se, krajem sedamdesetih, uhvatio sa Lindseyem Buckinghamom & Stevie Nicks, koji su uživali u slavi posle albuma Rumours (1977). Po sličnoj muzičkoj formuli snimili su Dream Away Bomb Babies (1979) i uspeh nije izostao.
Pesma “Gold” je dospela na peto mesto američke top liste. Inspiraciju za pesmu je dobio u Buckinghamovoj kući:
Sedeli smo i gledao sam u sav taj novac koji je dobio od svojih pesama & albuma. I pomislio: zašto ne bih napisao pesmu o tome? A onda je ušla Stevie, počela da pevuši i reči su same došle.
Driving over Kanan, singing to my soul
There’s people out there turning music into gold
U komercijalnom smislu, to je bilo sve, iako su mnogi poznati izvođači imali na svom repertoaru njegove pesme (Joan Baez, Rosanne Cash, Nancy Griffith). Sve do svoje smrti 2008. godine, Stewart je pisao nove i redovno nastupao, ali se novi hit nije desio.
– * –
Ispostavilo se da je dva dana premalo za pročešljavanje & sređivanje moje muzičke arhive. Uz malo manje straha nastaviću ne mestu gde sam stao. Ko zna šta ću još da pronađem. 