Ако сам очекивао трамваје у Сан Франциску, дочекао сам да видим тролејбус. Од трамваја је остало то да имају некакве аутобусе без прозора, који личе на трамваје, ал’ то сам виђао и другде по Америци. А дочекао сам и да седнем у трамвајски вагон.
У ствари, поред вагона, лакта убаченог кроз прозор… јер нас је газда, који изгледа добро познаје боља места по граду, одвео у кафану направљену од старог вагона. Не знам где је то, ни како се зове.
Из неког разлога, гости су “напољу”, тј ван вагона, а у вагону су шанк и кухиња. Вагон је скроз португалски – застава и остала декорација. Дрвени делови су одлично очувани, и понешто оног месинганог окова. Лим, међутим, не може ни да се види, јер је прекривен небројеним слојевима фарбе. Види се по главама завртања, које су све до једне скоро двоструко дебље од истих таквих завртања завијених кроз нешто друго.
Простор за госте је наизглед мали, али се у ствари шири неком додатном просторијом у наставку, даље од вагона. Кафана је иначе стешњена између две зграде, које чак ни не делују да су паралелне, а налази се у висини првог спрата (који Амери зову други спрат), и ко зна шта је у приземљу, можда нешто чему се прилази из друге улице, јер се с ове стране никаква врата не виде, зид је прекривен степеништем и некакви саксијама (већи примерак чуваркуће нисам видео, стабљика је дебљине кулена). Простор је украшен врло шаролико, од старих постера, преко читавог венца од светлећег вештачког грожђа скроз око светларника (а мора светларник, јер је једини прозор код улаза), до некаквих као фресака са мотивом Сан Франциска (тј луке) на којим се не види ништа осим мора и једрењака.
Шта смо пили? Пошто је један од нас тројице Холанђанин а остала двојица немају ништа против, Амстел. Јер домаћа масовно произведена пића тог типа не бих звао пивом, а понуда из микропивара је где опа где тропа, ко ће сад да експериментише. Клопа, нормално и заборавно (тј све супротно од “лудо и незаборавно”). Поучен искуством из земаља где сам пио најгоре кафе (СССР и Румунија крајем седамдесетих, Мађарска средином деведесетих), наручујем дупли еспресо (мађ. dupla presszó), тај ме вазда васкрсава. Јер, доста смо далеко од хотела а ваља табанати узбрдо и низбрдо. Одличан еспресо, најбоља кафа те недеље.
Још бољи сладолед, дао сам се наговорити. Амери, гледано одавде, немају појма са роштиљем (секу дебело, избегавају свињско, не троше ћумур него пресовану прашину са зрнцима хемије и неки одвратан течни облик хепо коцки, или ложе плин (!)), пиво им је никакво, са вином се још уче занату и немају мере, превише свега, хлеб им је индустријски шкарт… али зато што умеју са сладоледом, скидам капу. Чак се лепо слаже са Амстелом. Нисам покушао да поновим подвиг једног рмпалије из Славонске Пожеге, који је растопио порцију сладоледа у кригли пива и то онда пио натенане. Толико луд нисам.