Žene je lako čitati. Kao otvorenu knjigu. Iz kvantne fizike. Na kineskom jeziku.
Teško da se u ozbiljnije naseljenom mestu u Srbiji ne može naći nekoliko budala koji u domaćem fudbalu vide smisao života. Neki od njih će deci za rođendan puštati navijačke pesme, a neki i pokazati svu roditeljsku snagu mišića, ako dete nađe hrabrost da kaže da navija za “onaj drugi tim”.
Uspavanim domaćim sportskim organizacijama treba večnost da se dogovore gde će i šta će, te kojem će se evropskom i svetskom jatu privoleti. I taman kad nešto i odluče, to jato prizna Kosovo kao nezavisnu državu i džaba im trud. Za to vreme raji život prolazi u jadu i bedi, i razna sportska dešavanja (koja su odavno prestala da bivaju sportska) postaju smisao života. Jer tamo ima i druge dece kojima treba pokazati koji je tim bolji. Ako treba i na silu.
I dok god mediji razne siledžije na navijačkim klupama nazivaju navijačima, a siledžije na trenerskim klupama nazivaju trenerima, neće nam biti bolje. Ne kaže se džabe da je priznavanje da si bolestan pola puta do izlečenja, pa nijedna institucija ne leči ovisnika dok ovaj sam sebi ne prizna da je ovisnik. Tako nećemo siledžije sa raznih klupa oterati/primiriti sve dok ih ne oslovimo pravim imenom.
Naravno da u tome veliku ulogu imaju mediji. Što ne treba da čudi, jer i tu ima siledžija.
A ako stvar pogledamo i s ekonomske strane (ne birnite se, u ovom Utovaru će biti još malo ekonomije) – uporedite koliko košta jučerašnja fudbalska utakmica između crnih i još crnjih (razbijene glave i inventar, angažovanje vanrednog medicinskog i policijskog osoblja…) i koliko košta renoviranje, zapravo opremanje sportske sale u nekoj osnovnoj školi.
Nastavite sa čitanjem… “Utovar nedeljom, 26. april”