Današnje muvanje po gradu me je bacilo u bedak. Posle neprijatnosti koje sam morao da rešavam sa nadobudnom birokratijom koja mi je, kao i obično, digla pritisak, sretoh prijateljicu. Za par godina koliko je nisam video toliko se fizički promenila da sam je jedva prepoznao.
Da li sam oćoravio ili namerno ne primećujem promene i na sebi, nisam siguran. A gledam se u ogledalo svakoga jutra. 
Povratak u toplinu doma nije mi doneo olakšanje. Šef mi je poslao friški klip da ga pogledam. Pevačica je odlična, glas joj prepoznajem, al’ facu nikako. Tešim se da je to zbog neočekivanog stresa, demencija u mojim godinama počinje da uzima danak… Važno je da nije nešto ozbiljnije. 
Rešen da popravim raspoloženje, posežem za ćoškom u kome se nalaze ploče sa “crnom” muzikom. Ne biram, uzimam nasumično prvu koju napipam i gledam u omot.
Bože, kakva lepojka! 
Dok se “Forget Me Nots” zahuktava i Kefovi počinju da pumpaju dobro raspoloženje, pokušavam da se setim kada sam nabavio ovu ploču. Deceniju sam i pogodio, ali godinu… nikako. 
Na um mi pada “genijalna ideja” da napišem nešto o Patrice Rushen i albumu, pa se bacam u potragu za nekim video klipom na Cevki.
Bože blagi! To je onaj osmeh i “američki zubi” koji se lako prepoznaju, ali sve ostalo se razlikuje.
“Šta si očekivao, tupsone! Prošlo je više od tri decenije!”, kažem samom sebi.
Patrice odavno nije više devojčica. Ali vatra, talenat i sviračko umeće još su tu. Nije za džabe sa 18 godina digla sve prisutne na noge na Monterey Jazz Festivalu 1972.
“Čuva li unučiće?”
Istog trenutka shvatam da mi više nije potrebno ogledalo. 