Bio je lep letnji dan, kasno popodne, pastorala. A onda je sve otišlo k vragu jednim sletanjem koje nije režirano u Holivudu, tako da se nije desilo ni u jednom svetskom (poželjno američkom) gradu velikom barem dva miliona stanovnika, već u nekoj pripizdini, u kukuruzištu.
Razvuci-der preko celog ekrana: ovi momci imaju dobru ideju kako se dizajnira slika u animiranom filmu.
Ne, stvarno: dokle ćemo toliko uporno očekivati da oni kontaktiraju nas, bezuslovno oni i bezuslovno nas? Šta ako su već bili, ispričali se na svu volju sa krdom muflona negde podno Mon Blana ili možda nekim usamljenim belim tigrom na obodu sibirske šume, te zaključili da je sve u redu i da njima ne treba nikakva pomoć? Šta ako su sleteli negde usred kukuruzišta u Kanzasu i natrčali na nekog besnog pevca koji je svojim besomučnim čvakanjem po komandama kapsule stvorio utisak da je reč o intelektualno nadmoćnoj, fizički superiornoj rasi (o kojoj će uspeti da izvesti jedini preživeli član posade, kojeg pevac nije počvakao za užinu), te da nema govora o mogućnosti neke saradnje? Šta ako su sleteli na dno Južnog Kineskog Mora, videli koliko je ono zagađeno, pa pobegli glavom bez obzira?
A šta ako su došli, čekali da ih pozdravimo (nekakav njihov ekvivalent našem prostačkom antropomorfnom gledištu o fizičkom izgledu svih inteligentnih vrsta), pa se posle stotinu godina razočarali jer to niko nije učinio? Otkud su mogli da znaju da će zrelost za kontakt nastati tek kroz hiljadu godina, tek ponegde na plavoj planeti i tek među onima koji su konačno shvatili da strane civilizacije ne izgledaju kao ljudi, visoki kao ljudi, govore engleski i eventualno imaju neku kreaciju od plastelina na čelu? I šta ako su odustali od pokušaja za sledećih milion godina, što će biti dovoljno da se samouništimo, opet razvijemo, opet samouništimo i tako jedno tri kruga?
Valja se nadati, mada slike sveta pokazuju kako imamo i preča posla nego da osmišljavamo komunikaciju sa vanzemaljskim civilizacijama. Mi, zapravo, ni ne pokušavamo da osmislimo komunikaciju sa drugim kulturama na sopstvenoj planeti, što u svetlu efekata globalizacije deluje krajnje skaredno.
Imalo bi još šta da se kaže, ali ko će to da čita u jutarnji sat…