Utovar nedeljom, 26. april

Žene je lako čitati. Kao otvorenu knjigu. Iz kvantne fizike. Na kineskom jeziku.

Teško da se u ozbiljnije naseljenom mestu u Srbiji ne može naći nekoliko budala koji u domaćem fudbalu vide smisao života. Neki od njih će deci za rođendan puštati navijačke pesme, a neki i pokazati svu roditeljsku snagu mišića, ako dete nađe hrabrost da kaže da navija za “onaj drugi tim”.

Uspavanim domaćim sportskim organizacijama treba večnost da se dogovore gde će i šta će, te kojem će se evropskom i svetskom jatu privoleti. I taman kad nešto i odluče, to jato prizna Kosovo kao nezavisnu državu i džaba im trud. Za to vreme raji život prolazi u jadu i bedi, i razna sportska dešavanja (koja su odavno prestala da bivaju sportska) postaju smisao života. Jer tamo ima i druge dece kojima treba pokazati koji je tim bolji. Ako treba i na silu.

I dok god mediji razne siledžije na navijačkim klupama nazivaju navijačima, a siledžije na trenerskim klupama nazivaju trenerima, neće nam biti bolje. Ne kaže se džabe da je priznavanje da si bolestan pola puta do izlečenja, pa nijedna institucija ne leči ovisnika dok ovaj sam sebi ne prizna da je ovisnik. Tako nećemo siledžije sa raznih klupa oterati/primiriti sve dok ih ne oslovimo pravim imenom.

Naravno da u tome veliku ulogu imaju mediji. Što ne treba da čudi, jer i tu ima siledžija.

A ako stvar pogledamo i s ekonomske strane (ne birnite se, u ovom Utovaru će biti još malo ekonomije) – uporedite koliko košta jučerašnja fudbalska utakmica između crnih i još crnjih (razbijene glave i inventar, angažovanje vanrednog medicinskog i policijskog osoblja…) i koliko košta renoviranje, zapravo opremanje sportske sale u nekoj osnovnoj školi.

U međuvremenu, nije ostao više niko ko ima pravi, nenasilno stvoreni a nasilju nesklon (nepotrebno precrtati) autoritet koji funkcioniše kao korektivni faktor u društvu. O zaštiti građana niko više ne govori, a taj što ga zovu zaštitnikom će verovatno završiti razapet na krst, jer javnost nije zadovoljna činjenicom da su sve okolnosti događaja od pre 22 godine bile rasvetljene još onda, u toku osnovne istrage.

Ovde luduje ko kako hoće, pogotovo kad Onaj Što Hoće Da Bude Kriv Za Sve pred kamerama objašnjava šta je Čovekoliki iz njegovog kabineta hteo da kaže kad je ono stavio sebi nogu (sa sve prljavom čarapom) u usta.

Zamena teza je opšte mesto u ophođenju, što je trivijalni oblik nepoštovanja sagovornika (u ovom slučaju, sagovornik je celo društvo koje je dalo mandat medijima za tu komunikaciju), a što stvara negativnu povratnu spregu u kojoj je moment inercije postao toliki da više nema nikog koje sposoban i snažan da ga zaustavi. I što je govorio onaj vazda pijani pisac: “Aha, jasno je. Ljudi moji, najebali smo.”

Trik je u tome što se to što nas čeka neće dogoditi odjedanput. Najebavamo, simultano, u duhu kvantne fizike (na parče) i teorije relativiteta (što se sporije krećemo, to se vreme više rasteže), čime smo uspeli da dosegnemo dugo sanjani cilj o Velikoj Teoriji Svega. Jer ovde je Sve moguće, a Sve se i dešava. Niko se tome ne čudi, jer snaga je potrošena: Nosilac Svega je, odavno dokazano, omnipotentan i niko se više ne usuđuje da ga trgne za kura-
ž.

Preostalo je samo da se preselimo u cvjećarnicu.

Priroda ima čudan smisao za humor.

U Nepalu, zemlji u kojoj se krhki mir u državi održava neverovatnom veštinom poigravanja tradicijom, religijom, odnosom prema prirodi i, nadasve, prema mrtvima, juče se desio katastrofalni zemljotres. Još uvek prebrojavaju žrtve, jer u takvim neprilikama je strašno teško organizovati logistiku koja se u vreme spokoja uzima zdravo za gotovo. Himalaji su nastali tako što se indijski potkonitinent ugurava u Aziju i namreškao je litosferu, stvarajući najviši, najlepši i najstrašniji planinski masiv. To je proces koji traje; i sada nekako ispada da život u takvoj lepoti mora da se plati – upravo životom.

A u Čileu je pre oko mesec i po dana proradio jedan vulkan, a sad u sredu drugi. Hiljade ljudi je moralo da bude evakuisano zbog opasnosti od mogućih posledica. Pratimo razne izvore informacija i vidimo fotografije tih događaja. Da li ste primetili groteskno pravilo? Vulkanske erupcije su jedna od najlepših prirodnih pojava na našoj lepoj planeti. Ova katastrofa na jugu Čilea je baš takva: prelepa.

Priroda ima čudan smisao za humor.

Nedavno je preminuo Dan Farrell, fotograf koji je pedeset godina profesionalne karijere proveo radeći za New York Daily News. Portal njegove matične firme mu je odao počast izborom njegovih najpoznatijih fotografija koje vam preporučujemo da pregledate.

A dok to budete činili, setite se da su nekad fotoaparati koristili celuloidni film, nisu imali elektroniku u sebi i posle je trebalo trčati u laboratoriju da bi se dostigli uvek marfijevski tesni rokovi pred zaključenje izdanja. Jedan pomalo romantični pogled na to vreme nam prepričava Joe McNally, danas legenda svetske fotografije, upravo na svom blogu, u pisaniju povodom smrti svog učitelja i prijatelja.

Došla devojka kod Ciganke da joj ova prorekne sudbinu. Gleda stara Ciganka u šolju, razmišlja, pa kaže:

– Ovde ti vidim slovo B… To znači da će da budeš bogata… S druge strane ti vidim S, to će da budeš srećna, bre… A, evo! Vidim ti i slovo Ć, a to znači da će da imaš jako puno seksa u život’!

Devojka, sva začudena, upita staru proročicu:

– Pa, kako slovo Ć znači da ću imati jako puno seksa?

– A el’ ti imaš momka? – upita je Ciganka.

– Imam.

– A, bre! Će te kara!

Predlažemo sledeći eksperiment. Naučni, ako uzmemo da je ekonomija nauka.

Navatajte trojicu vatrenih pristalica slobodnog tržišta. Zadajte im da nađu kafanu gde će moći da naruče (i dobiju!) tri različita piva, od tri domaća proizvođača koji su jedan drugom konkurencija. Kao dokaz da prilože fotku na kojoj će se lepo videti da na etiketama pod “proizvodi i puni” odnosno “uvoznik” stoje tri različite firme. Ako nađu makar dva, da im se računa kao uspeh.

A posle…

Predlažem ovam sadržaj za upoznavanje teme, čitanje i, ako zbilja mislite da nije previše da to zatražimo od vas, maličak ramzišljanja: Roditeljske lekcije posljednjih plemena na Zemlji čija djeca nikada ne plaču – savršenstvo življenja u trenutku.

Reč je o razgovoru sa Jimmyjem Nelsonom, o čijem smo fantastičnom projektu Before They Pass Away već govorili na stranicama Suštine pasijansa. Tema: koliko smo izgubili kontakt sa sopstvenom decom odgajajući ih “kako treba”.

…Mislim da moraš pustiti djecu da nađu svoje granice. Mi živimo u gradu. Mojoj djeci je dopušteno da idu i dolaze navečer kada žele. Mi smo, opet, osuđeni od ljudi koji zadaju policijski sat i rokove. Moja supruga i ja kažemo „Svejedno će izaći vani. Naći će način.“ Prije smo pušili, više nismo. Ne drogiramo se. Ali kažemo svojoj djeci „Ako to želite raditi, radite, i naučit ćete u skladu s tim. Molimo vas da imate kontakt s nama. Molimo vas da komunicirate s nama.“ Ako im ne vjerujete da imaju svoje avanture, borit će se protiv toga, htjeti će ići i imati ta iskustva…

Ako ste ikad zagrebali po modernoj satiri, onda znate da postoji mrtva trka između Poljske i Srbije u dometima satiričnog izraza. Kod nas već postoje institucije, od kojih je u ovom veku svakako najvažnija Etna, e-časopis koji vodi Vesna Denčić, prva dama srpskog aforizma. I u Poljskoj su satiričari odavno prilagodili svoj rad modernim medijima. Pogledajte radove poljskog karikaturiste Pawela Kuczynskog kojie prenosi portal 6yka.com.

Ah, da: nemojte da se čudite što jedan Poljak uspeva da dočara sliku društva koje važi i ovde. Empirijski je dokazano da su mesta na kojima je satira bogato razvijena slična jedna drguima.

Oženio se Mujo Japankom, pa Suljo otišao u Japan da ih poseti. Celim putem ga mučilo jedno pitanje, pa čim je ušao, upita jarana:

– Bolan Mujo, kako se ti sporazumijevaš sa njom? Pa ti ni svoj jezik ne znaš, a kamoli japanski!
– Mimikom, Suljo, mimikom! – odgovori mu Mujo, pa upozna Sulju sa ženom i njenim roditeljima.

Posedali potom oko onoga niskog japanskog astala, uto se posluži i kafa da se ugodi gostu koji je doputovao preko pola sveta… Kad odjednom, Japanka izvadi levu sisu i pokaže prstom prvo na kafu, pa na muža, pa onda na izlazna vrata. Nije stigao Suljo ni da pusti glas od iznenađenja, kad Mujo skoči od stola, zgrabi taštu za ruku, odvede je iza paravana i na brzinu kresne, pa otrči u podrum, vrati se s velikom kantom, pa pravo u kupatilo, napuni kantu do vrha vodom, vrati se u trpezariju i polije šokiranu ženu po glavi. Potom sede za astal i nastavi da pije kafu kao da se ništa nije desilo.

– Šta ti je ba, Mujo! – zgranuto će Suljo – Pa šta ovo bi! Šta to uradi, bokte ludog satro!
– Ma pusti – na to će Mujo – ona meni reče da odem do trgovine po mlijeko za kahvu, a ja njoj: “Jebem ti mater, vidiš l’ ti da pada kiša!”

Čak i u tako mršavim jezicima kao što je američki engleski, pronađe se poneki majstor koji je dovoljno vešt da se poigrava frazama i svoj mozak trenira smišljajući nove kovanice, usput zabavljajući slušatrače°. Znate li šta znači masturdating? A texpectation? Možda biste znali šta znače reči nonversation, carcolepsy, epiphanot? A za koga bi se moglo reći da je ambitchous ili cellfish, da ne kažemo unkeyboardinated? Proverite kod onog pande.

To je veština koja je skoro sasvim nestala iz našeg jezika. Traži se dobrovoljac da osveži temu. Uzdamo se u Комшију, čak se i nadamo…

________
° Slušalac + posmatrač = slušatrač; prikladan termin kad ne znamo kako da oslovimo osobu koja je bila svedok neke pojave, jer nismo načisto da li je u svojoj spoznaji koristila čulo vida ili čulo sluha.

Evo jednog kameleona°!

A sad pogledajte malo bolje.

________
° Ne, ne kaže se “evo ga jedan kameleon”.

Kako nešto reći, a  da vas odmah razumeju, nedvosmisleno i trajno? Ima načina.

Ovaj period od Uskrsa naovamo se nekako naćućorio na nas, kao da smo i mi prethodno postili, bože me sakloni (sic!), te da nismo ni sami znali niti vas upozoravali da post ne predstavlja odricanje od blagoutrobija, već perfektnu mentalnu vežbu strpljenja sa ljudima, za koje vreme možete da jedete šta hoćete (ako imate). Neće biti lakše ni sledećih nedelja: slede prvomajske bahanalije, a ko se tada bude opredelio za roštilj umesto jagnjetine, imaće Đurđevdan fore da se iskalibriše kako treba.

Predlažemo vam da rečenu veštinu stprljenja sa ljudima upražnjavate bez obzira na to što nema više posta. Valja se, što reče onaj prevarant što stoji prekoputa hotela “Metropol” u bulevaru Kralja Aleksandra u Beogradu, odeven kao monah, i laže ljude kako skuplja novčane priloge za neku bogougodnu svrhu.

Najzad, treba da budemo zahvalni maju kao klimatski optimalnom mesecu da jedemo svežu hranu svih vrsta, prvi put u kompletu, bez ikakvih surogata. Zato valjda ta klopa i prija više nego bilo kad u toku godine. Pa eto, zahvalni smo: zahvaljujemo se.

A posebno se zahvaljujemo posetiocu Pribiju što nas je podsetio na neke prave stvari iz života (i šire). Akademsko-zakrvljena rasprava na temu “ako nam smeta koštica, da li to znači da smo se razmazili” može da počne.

Razmaziti se ili se raspekmeziti? Razmišljajte o tome, ali nikako na prazan stomak! To nema smisla! I kad već pomenusmo smisao: prijatan ručak vam želimo.