Studenti bez diplome, žene bez ljepote, neženje bez stana, putnici bez para…
Jutros sam ustao na levu nogu. Čega god da sam se prihvatio, izgledalo mi je da kao da imam dve leve ruke. A kada je već tako, bataljuj sve…
Sutra sviće novi dan.
Kako nečim treba ispuniti današnji dan, zovem frizerku da zakažem šišanje. Ćerka me već kritikuje da izgledam kao “pećinski čovek”. U njenim mentalnim koordinatama to znači da mi je dužina kose normalna – brijanje lobanje & šišanje “na jedinicu” kako bih izgledao kao “moderan muškarac” ne dolazi u obzir. A o zulufima koje Junior i ja uporno furamo nećemo da se raspravljamo – ona je, definitivno, izgubljena za rock’n’roll. 
Nas dvojica smo, tvrdokorno, oldwave… 
Na televiziji neki “student bez diplome” drži vatren govor o tome kako će da nam za dvadeset godina bude bolje. Kakva vajda od toga kada ću u to vreme da budem uveliko šest stopa ispod zemlje. A i ove gluposti koje pišem će prekriti snjegovi, ruzmarin i šaš. I to u optimističkoj varijanti – bojim se da su prah & pepeo primerenije reči. 
Vidim da me sve pomenuto vodi u bedak, pa bežim među ljude. U frizeraju bi trebalo da bude bezbedno, neobavezno ćaskanje… 
Pored mene sedi mlada “žena bez ljepote”. Gađa se padežima i priča o tome kako “ne zna sama da sredi svoje nokte”. Kada je završila sa noktima, konstatuje da “ne zna sama da počupa obrve”. I taman kada sam pomislio da je iscrpila svoju listu gluposti, raspričala se o tome da “ne zna sama ni da opere kosu”. Al’ ima muža koji je razume… 
Već sa pritiskom blizu 200 pitam se: “Sestro slatka, ima li ičega što znaš?”. I, pomalo stidljivo, u sebi: “Ko li OVO kreše?” Pomislim i na moju lepu prijateljicu sa dva završena fakulteta & pola pročitane gradske biblioteke… Vrca od duhovitosti & energije – al’ ne može da se uda… 
Ko će razumeti sve te žene? 
U povratku iz frizeraja sretnem komšiju. Kaže mi da je dobio besplatan odmor u nekoj banji. Sada ima problem da obezbedi neku lovu da ode tamo. A treba imati i za osnovne potrebe… 
“Šta je tu, onda, besplatno?”, pitam ga i nagovaram da odustane. Ovde neko nekoga baš…
Na stepeništu, klinac se hvali da je u kladionici pogodio “svih šesnaest”. Nemam pojma šta je to, ali vidim da je nešto važno i da je zbog toga srećan… Očigledno je da su me pogrešno učili: “radi mnogo, dobro, nagrada će sama stići”… 
Ulazim u stan, sipam Milfovaču, puštam Džonija, a on peva li, peva…
Jeftina mjuza, teška cuga
užas je moja furka
Odo’ da (pre)spavam… Dok me san polako hvata, prisećam se susreta sa Džonijem od pre tridesetak godina kada mi je u facu rekao:
– Vi, ovde, pojma nemate šta se dešava… Za par godina ići ćete sa pasošima na more.
Tada mu nisam poverovao. A za sve je u svojim pesmama bio u pravu.
Za sve.