По повратку из Америке био сам решио да ми не требају кола. Купили бициклове, частили таксисте ту и тамо (а и доста њих су моји бивши ђаци, ред је). Међутим, требало је нешто обавити у Суботици у, д’извинете на изразу, суботу ујутро.
Превоз те врсте, установили смо, више не постоји. Први бус креће одавде око шест, дакле нема шансе да се стигне пре десет, па док нађемо где је то. Те се дамо у туризам, јер у ствари у Суботици никад нисам био. Тј то што сам био, да не бројим, дођеш урадиш посао спакујеш се и тутањ. Ни не знам где сам то био, ништа видео нисам.
У хотелу Галлериа (не, нипошто није некаква “Галерија“, то би ваљда било блес а не ноблес) рецепционарка нас је бесконачно забављала својим нагласком, а онда и живописним разговором са спремачицом док је као нашла слободну собу (“шта фали 202, а, прљава, а 204? и та… добро, можеш да средиш 208 за 15 минута ја ћу да их замајавам”). Нисмо јој рекли да знамо мађарски, него смо лепо попунили шта је требало, ишетали напоље на пуш паузу, а онда смо праснули у смех. Па се вратили да питамо где може добро да се вечера.
Упутила нас је на кафану преко пута, некакав “Батес”, само је, каже, улаз спреда најчешће закључан, него се улази страга, кроз авлију.
Улаз је, мора се рећи, добро камуфлиран. Пролази се прво кроз неку омању авлију која изгледа као стовариште крша из механичарске радионице. Ништа окречено, отпао малтер… само негде у дубини, на забату куће, једва приметан натпис са именом кафане. Хм, не слути на добро али ко зна, можда је ово само за упућене а упутила нас ова афектација од рецепционарке, ваљда ће бити нешто…
Проласком кроз некаква врата на другом крају (што ће на слици бити скроз горе, у даљини – снимљено је сутрадан са терасе хотела) указала се фино скоцкана башта, са доста зеленила и све скупа одличним штимунгом.
Са “Јелен” пивом се никад нисам сложио. Не иде па не иде, осим у некадашњој кафани “Домино” у Новом Саду, где сам (често навраћао док сам) студирао. Догађало се да попијем два, пређемо у другу кафану, отпијем деци ипо и ни макац даље. Данашњи ми нешто боље иде, али нисам одушевљен кад чујем да другог нема. И ту смо стигли до краја мог списка замерки. Све остало је шампионски. Госпоја је узела јагњећи гулаш, ја јунећи, и изборили смо се некако до нешто преко пола… а чиније су биле брат брату за по две особе. Мислио сам да ће преко ноћи бити мука па тешко, да ћу устајати и звати рецепцију да тражим сода бикарбону – ништа од тога. Спавао сам као одојче (тачније, као сисанче од голуба), а кувара у себи предложио за ударничку значку, орден заслуга за народ и, најзначајније, незаобилазну тачку коју ваља посетити сваки пут кад наиђемо туда. Оно што је ћерка користила као подсетник, док нисмо упамтили име, је погођено: badass. За прву посету кафани након повратка преко баре, одлично.
Наредне године су ћерка и зет оверили место, кад су се већ наслушали приче. Нешто су дуже чекали, и зет оде да потражи веце, и залута до кухиње. Онда је схватио да је келнер кувар и обратно, да један човек сам то све ради. Пошто је и сам био некад у тој кожи, а онда се и уверио да историчари немају појма (каква амброзија, какво рајско воће, богови на Олимпу су јели гулаш), бакшиш је био примерен.
А пропао саме фотке, нисам успео да на лицу места ухватим оно што сам хтео. Тј јесам, хтео сам гулаш, ал’ на свакој фотци се види неко од нас, а они главни детаљи – столови са неравним ободом, углачани али са кривим ивицама, чак и са рупама, којешта што виси којегде – нису успели да се нађу на једној која би била за овде. Него тек ујутро, кад смо отишли на доручак – хотелски ресторан је на кровној тераси, са добрим видиком на све стране – сам видео оно што претходне вечери нисам. Како је Батес у ствари једна оаза шћућурена између суседа.