Јануар 2013. Ћерка, зет, унук у гостима. Петак вече, и падне нам на ум да одемо до Каштела. Тамо су били одржани и наши сватови, давно нисмо навраћали, да видимо на шта сад личи.
Прво изненађење, гардероба ради. Хм, ово одавно нисам видео… добро, ајде. Унутра, сала скоро пуна… остало је још три стола са стране, заузимамо један. Не личи да су сватови, и то откуд у петак. Долази келнер, наручујемо пића. Згодно је имати зета који не пије а воли да вози.
Каштел је једно од тих места са више историје него квадратних метара, мада је поприличан. Првобитно изграђен као дворац неког месног велможе, грофа или тако неког андрака, после рата је постао комбинација хотела и уметничке колоније. Не знам чији је сад, али упорно држе ниво – виђао сам чак да келнери носе беле рукавице. Есцајг је масиван, столови богато и са укусом постављени, има се стила, чак је ту и некаква барска икебана.
Дозивамо келнера, питамо има ли шта за читање, например јеловник. Каже нема, сви добију исто. Хм, можда је данас некакав специјалитет куће који праве само петком, ал’ не бих очекивао да то тако напуни кућу. Стиже и та вечера, богато али не претерано, и тек се по нијансама примећује да је то спремано за стотинак особа. И није никакав специјалитет, јер би онда био или срнећи паприкаш или нешто од рибе – ту је ловиште, ту је рибњак.
Негде у пола вечере појављују се свирци. Репертоар не претерано народњачки, више из оног међуградског и квазициганског жанра, може да прође. Након три-четири песме неко хвата микрофон. Не чујем баш најбоље јер сам отишао у истраживање рецепције, све пратећи унука, али успевам да похватам конце: то је неки Вучуревић, што је покуповао локалне новине у четири војвођанска града, и већ пет година то ради као заједничка фирма, а вечерас је скупио све четири редакције на гомилу, на први заједнички сусрет.
А то ли је. И зато се нико није чудио што нас већина не познаје – јер овде свако зна само своју четвртину. За сваки случај, свраћам до појединих столова да се поздравим са двоје-троје које знам, да изгледамо као домаћи.
На крају свраћам до шанка и покушавам да објасним да смо случајно упали, немајући појма, Лала ником није осто дужан… шанкер ме само потапше по лакту и “не брините ништа, све је сређено”. Притом је погледао касу као крава мртво теле – ово је све плаћено ђутуре, касу нису ни укључили, неће ваљда сад да отвара за један рачун.
А онда, док смо ишли ка колима, сетим се да је рачун у ствари измирен. Док сам био гастос, Тиби (да, тај Тиби) је био вебмајстор у листу, и замолио ме да почнем да пишем тако по неки чланак о томе какав је живот у Америци. Стигло је до трећег чланка, у којем је њихов лектор убацио наводнике око речи Таос и Менхетн, као да су то имена кафана а не места. Ту сам отказао даљу сарадњу – ем пишем за џабе, ем још да морам после да објашњавам да нисам ја неписмен него они имају “лектора”. Дуг је овом вечером одужен.
Фотка? Ништа нарочито.