Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Oh well the evil never sleeps,
You can feel it in the streets,
You can feel it, feel it, underneath your feet,
The evil never sleeps
Klasični gastarbajteri. Zasednu, otimaju ‘lebac poštenom domorodačkom svetu, donesu svoju bučnu muziku u koju na najgori način unesu elemente finog lokalnog etnosa, mešaju jezik u groznom maniru koji nije viđen još od Falcove “Jeanny”…
Стари београдски универзитети имају неке раштркане факултете, са наставом у неколико зграда на различитим крајевима града. Десило се да треба да сачекамо ћерку после неког суботњег предавања, ни мање ни више него на ћошак-два од Калемегдана.
На самој улици је била поприлична гужва, неки домаћи плаћеници су делили летке или шта већ, а да би привукли пажњу имали су и неког на штулама. Нека енвеоовска аџеенда, шта ли, није нас занимало. А ту негде треба да је сачекамо, и то тако да уочимо једни друге, да се не довикујемо мобилним (мада то обично пали, спазиш је тачно оног тренутка кад га извади из џепа).
И тако нађемо ово.
Кафић као кафић, као и стотине других кафића. Иста несуља-или-турска (или се каже нес-или-еспресо-или-продужена? слабо диваним енгрпски). Исте чаше, исте пепељаре, од оригиналности нема чак ни наводнике.
Koga?
Pa, Spajdermena. I to baš ovaj primerak.
Nastavite sa čitanjem… “Kad bismo mogli da ga iznajmimo na neko vreme”