Veća fotografija je ovde.
Nakon pada Habsburške monarhije i faktičkog raspada dekadentnog društva koje je nosilo svo ono bogatstvo, desilo se nešto što je uspelo da očuva dostojanstvo Beča. Ja ne mogu da prokljuvim šta je to, ali slika koju vidite, kao i neki detalji koje ovde ne vidite, uverava me da to što sam tamo osetio nije nikakva maska, već način života.
Kakav je sastav ove spore scene: uskom ulicom u centru, kojom inače ide saobraćaj u jednom smeru jer za dva smera nema mesta, u predvečernji sat, beskrajno sporim korakom, dva lepa ali umorna konja vuku prazan fijaker na čijoj klupi sedi takođe umorni fijakerist; bilo je očigledno da idu na zasluženi dnevni odmor. Iza njih, brzinom koja nije veća od otprilike 3 km/h, mnogo sporije od mog koraka, kreće se putnički automobil. Iza tog automobila, gmiže lokalni autobus u kojem se nalazi 7-8 putnika. Iza tog autobusa, još dva automobila; dok su prošli pored mene, sustigao ih je još jedan auto.
Jasna je bila u prodavnici i razgledala neku robu, a ja sam kulirao napolju i imao sam vremena da razgledam lica vozača i putnika u svim tim vozilima. Niko nije bio ni namrgođen, a kamoli besan. I ne, ta lica nisu bila bezizražajna ili prazna. Atmosfera slike je bila ovakva: ti ljudi su se nalazili u jednoj savršeno uobičajenoj situaciji na jednom savršeno običnom mestu u aprilsko veče u gradu u kojem žive i rade.
To je grad koji već decenijama vodi mrtvu trku za najpoželjniji grad za život na svetu; drugi takmaci na vrhu se smenjuju, a Beč je uvek tu. Te večeri sam bio svedok jednog od razloga zašto je to tako.
U međuvremenu, vašoj mašti prepuštam da zamislite sličnu scenu u bilo kom većem gradu u Srbiji – ili barem zvukove koje biste verovatno čuli, hteli-ne-hteli, dok ta povorka prolazi na tri metra od vas.