Balkan. Prostor koji je kontradikcija sam po sebi. Beskrajni niz vukojebina u kojima je vreme stalo, tek povremeno prekinut ponekim autoputem ili strateškim objektom poput električne centrale (na vodu, ugalj ili plutonijum), aerodroma ili spa centra zatvorenog tipa. Beskrajno šarenilo polupanih ljudi tavori u tom beskraju, poslednjom preostalom snagom ubeđujući sebe da će sutra biti bolje. Čak ni za tugu ti nesrećnici nemaju više ni snage ni volje: to se prvo razbilo u njima.
I nije važno da li je tamo negde tranzicija počela odmah posle sloma Baćuške ili deceniju kasnije, posle milion razbijenih bratskih glava: stvar se svodi na isto. Bio jednom jedan prostor koji je bio uklet zbog svog položaja. Jer tamo gde se mnogo njih kreće, malo njih radi. A onda džabe svo bogatstvo iz prirode, kad su glave siromašne. A kad se jednom uspostavi takav način, onda to ostane zauvek. I onda oni koji su, doduše negde drugde, izgradili dovoljnu silu da sve mogu kako hoće, a odlučuju i za račun onih koji ne mogu kako hoće već kako im se kaže, odluče da se okanu ćorava posla umest oda, tobože, nešto planiraju i organizuju, nego da samo produže agoniju tom tamnom vilajetu.
A dokle?
Teško je to pitanje. Možda ga je i nemoguće postaviti tako da samo jedan odgovor bude dobar, nego je dobar svaki odgovor ako li samo liči na pravi. Najzad, šta je to istina nego skup nekakvih mišljenja o stvarima na koje ne možemo da utičemo. Zato, svako zna, na svoj način, do kada će trajati sivilo kao opšte mesto svake balkanske sudbine.
Dok se samo ne zaleči. Dok se ne desi neki veliki blagoslov, poput besplatne energije. Dok se ne desi svođenje na Zlatnu Milijardu. Dok ne priznaju da znaju. Dok se benaste teorije zavere ne ponove toliko puta da neka od njih najzad počne da funkcioniše i postane realna (v. Belba goni pol9icija iz istog razloga što Diotalevi ima rak.). Dok nam neko ne odgovori Gde Su Oni I Šta Žele Od Nas. Dok ne saznamo zašto pas Šilja ide na dve noge, a pas Pluton na četiri, a Paja Patak se ogrće peškirom kad izlazi iz tuša i ide gologuz ulicom. Dok ne naučimo da razdvajamo fiziku i metafiziku i poštujemo ih u posebnim ravnima. Dok ne naučimo da ubiramo plodove od svog rada, a ne od beskrajnog pričanja o tome koliko smo zaslužili.
I kad smo već kod toga, dok ne naučimo da razlikujemo platu i zaradu, te minuli rad i tantijeme.
A kad se sve druge pogodbe potroše i ostanemo gladni usred mećave u jednoj od gorepomenutih vukojebina, pa nam u pamet dođe otkrovenje da ni na drugim mestima nije bolje, ali oni gledaju svoja posla (sa naglaskom na reč “posla”), dakako istog časa kad shvatimo da je sad prekasno za sve, jedna jedina stvar će preostati da je učinimo svojim poslednjim dahom: da izgovorimo neku psovku po izboru.
Strmopizdili smo se još odavno, kada velika većina nas nije imala pojma ni o čemu.
A danas? Danas niko nema pojma ni o čemu. Jer, ovde je vreme stalo.