Month: May 2015

Румени се исток

Знао сам му само име, и да га је понекад пуштао Слоба Коњовић. А онда сам једном био у прилици да наватам нешто музике. Није ме се нешто много дојмило; далеко од тога да је лоше, али тако то иде, ко прти не направи аутопут.

Тј они, који дођу после, ураде то исто само много лепше. Дођу на готово и, растерећени потребе да измишљају читаву ливаду (ака поље), побрину се да на њој изграде нешто. Тако да за претече увек имам разумевања, није то лако и не мора увек све да буде ремек дело. А онда ме звекне ово.

Хм, шта је ово? Који је ово андрак? Ово бре сваки час имаш осећај да нешто фали, као да наизменично свирају две секције оркестра ал’ једној заборавили да уштекају инструменте, нема их на снимку. Првих двадесет слушања сам се лудачки забављао покушавајући да погодим кад ће следећи пут да груну те трубе.

Пуштао сам то по кући и по колима. Каже ћерка “овде као да нешто фали”. Аха. Сам казо?

Nastavite sa čitanjem… “Румени се исток”

Ој, кафано: бесплатна вечера

Јануар 2013. Ћерка, зет, унук у гостима. Петак вече, и падне нам на ум да одемо до Каштела. Тамо су били одржани и наши сватови, давно нисмо навраћали, да видимо на шта сад личи.

Прво изненађење, гардероба ради. Хм, ово одавно нисам видео… добро, ајде. Унутра, сала скоро пуна… остало је још три стола са стране, заузимамо један. Не личи да су сватови, и то откуд у петак. Долази келнер, наручујемо пића. Згодно је имати зета који не пије а воли да вози.

20130118_20_18_36 besplatna večera

Каштел је једно од тих места са више историје него квадратних метара, мада је поприличан. Првобитно изграђен као дворац неког месног велможе, грофа или тако неког андрака, после рата је постао комбинација хотела и уметничке колоније. Не знам чији је сад, али упорно држе ниво – виђао сам чак да келнери носе беле рукавице. Есцајг је масиван, столови богато и са укусом постављени, има се стила, чак је ту и некаква барска икебана.

Nastavite sa čitanjem… “Ој, кафано: бесплатна вечера”

Vreme će pokazati (2)

Only time will tell who’s right or wrong
Only time will tell who’s weak and who’s strong

Nedavno sam, sa razlogom, pljuckao po Marku Knopfleru. Šef je preuzeo stvari u svoje ruke i rešio da ga malo rehabilitujemo, a ja sam krenuo na sasvim drugu stranu.

Kako su u grupi Dire Straits svirali vrsni muzičari, zapitao sam se: šta su u međuvremenu radili?

Nastavite sa čitanjem… “Vreme će pokazati (2)”

Ој, кафано: пијана светла

А онда је дошла зима. Чинило се као да ће снег, што се сутрадан и обистинило – пало је око 80 цм. То вече је било још суво, осим нас. Закупљена кафана, шогор постао деда, залива се.

Већ сам се давно изборио за статус бочног фотографа на забавама тог типа. Имате мобилне, имате званичног фотографа, немам обавезу да правим било шта из обавезног дела. Дошао сам да се провеселим, дакле ишкљоцаћу двеста комада, за свој ћеф. А ви после свратите са флешком, кад их обрадим.

20121207_21_46_04 ognjište

(велика)

Кафана се иначе зове “Огњиште”, а од пригодне симболике има… фонтану. И прилично модеран амбијент, с тим што од те модерне одудара скроз, јер нема ниједне сиве површине. Није ни чудо да сам ишкљоцао двеста… од чега је бар тридесет отишло на дерање кошуље и пешес мајица са новопеченог тате.

Nastavite sa čitanjem… “Ој, кафано: пијана светла”

Kako se na islandskom kaže "povetarac"?°

I tako, beše jedno obično prolećno popodne po lepom vremenu, negde na Islandu…

Sve je relativno. Ko nije poneo slamčicu sa sobom, tako mu i treba.

Ako je za utehu, bar je poneo peškir.

 

________
° Gola, a može i hægur vindur (izvor: Google prevodilac)

Ој, кафано: џезва у Пироту

После Ниша, кретосмо ка Бугарској. Пошто нам се није журило, задржали смо се нешто у Пироту, да обиђемо тврђаву и да ручамо.

Тада сам већ почео контра страницу на свом шизофреном сајту (подељеном на енглески и српски део), насупрот оној са обичајима северноамеричких племена – овог пута поглед на Србију за странце, дакле почетнике. И требала ми је слика џезве.

20120820_12_19_40 pirot džezva

Кренули смо са пасуљем, пошто нам је већ било доста роштиља и ђаконија претходних дана. Кажу да је пасуљ немогуће уфркестити, ал’ ово је било близу. Оно, најели смо се и није то било ни тако лоше, ал’ смо га појели без неког одушевљења. Ни тамо ни овамо, скоро да је некад давно у студентској мензи умео да буде бољи.

Nastavite sa čitanjem… “Ој, кафано: џезва у Пироту”