Kada sam, na preporuku, poslušao Life Is People, album Billa Faya iz 2012. godine, bio sam trenutno nokautiran. Nije uobičajeno da se tolika količina saosećanja, iskrene ranjivosti i nežnosti nađe na jednom mestu.
Takvi retki, dirljivi komadi plastike odmah se sele na posebno mesto u kući – pored mojih muzičkih skalamerija kako bi uvek bili pri ruci.
Muzička industrija se grubo poigrala sa ovim čovekom. Iako je početkom sedamdesetih objavio dva odlična albuma, prepuna fantastičnih pesama, njihova slaba prodaja je dovela do toga da diskografska kuća raskine ugovor. Tako je naredne četiri decenije Fay proveo u svojevrsnoj hibernaciji, zaboravljen od svih.
Dobra stvar je što nikada nije prestao da piše nove pesme. I to kakve!
Ako je Life Is People bio pozitivna šok terapija, novi, Who Is the Sender? (2015) se samo naslonio na njega i nastavio istim putem. Ljudi u Fayovim godinama nisu skloni promenama mišljenja, te nema filozofiranja i zamumuljenih metafora kako bi se dobilo na težini. Sve je jednostavno i direktno. On peva o iskonskim vrednostima koje su, na neki način, danas zaboravljene. Ko se još iskreno bavi tolerancijom među ljudima koja nije samo retorička figura, mirom, harmonijom sa okolinom?
Poslednji kome sam verovao kada je govorio o tome bio je John Lennon.
It’s his nature to kill
but mine isn’t
but we all kill in ways
that he doesn’t
as we pay our taxes
to the war machine.
Ovo je tužna konstatacija razočaranog čoveka koji je tokom celog albuma u sukobu sa onim drugim koga nosi u sebi – večitog idealiste. Pa se ponavljanje stiha We’re gonna change this world u pesmi “Order of the Day” čini uzaludnim…
Ratna mašina melje sve pred sobom.