U totalitarnom svetu moraš da se uroniš u svet da bi potom pronašao svoje mesto i, vrag će ga znati da li je moguće, neki svoj spokoj. To mesto i taj spokoj neko je već smislio za tebe. Pokušaš li da se otrgneš tome i pronađeš neki svoj sopstveni put, ima ko će da obavi tvoje uranjanje, za tvoj račun i o tvom trošku. Pa ti sad gledaj šta ćeš.
Dakle, ovo je… Šta je ovo? Minority Report sreće Matrix sreće Paycheck sreće A.I. sreće sve ostale prazne holivudske filmove zasnovane na mršavoj priči provučenoj kroz filter holivudskog stereotipa o ispiranju mozga (pravog ili veštačkog, ko sad još mari za to).
U ovom času, za naše bavljenje ovim kratkim filmom nije bitna mršava priča oko koje se gradi dramski naboj. Ne: bavimo se razmišljanjem (verovatno uzaludnim, ali i to je bolje od blejanja) o tome da li tehnički zahtevne forme filma mogu da prežive bez holivudskih milijardi. Štaviše, pitamo se da li ti filmovi mogu da postanu postanu neka nova kreativna snaga u kojoj će se kad-tad roditi kvalitet koji parira Holivudu. Šansa da pritom više ne moramo da gledamo Toma Kruza, Bena Afleka, Kijanua Rivsa i ostale selebritije (jebigica: ovo je moralo na engrpskom) koji izigravaju glumce – samo je uzgredna dobit (engr. kolateralni benefit).
Desi li se takva mogućnost, za kreativni tehnički zavisan film (što je, u poželjnoj varijanti, fantastika ili naučna fantastika) ima nekakve nade.
Opasnost je u tome što Holivud odavno ima spremnu tu kritičnu milijardu dolara (po studiju) kojom će da kupi najboljeg nezavisnog autora i pretvori ga u holivudsko đubre i tako ga spreči da sruši onu imperiju taštine (praznine). Ako mislite da je takav scenario nemoguć, setite se koliko je infantilan predložak filma koji je zaradio najveće pare do sada. Još infantilniji nastavci tog filma se upravo finansiraju jedinicom iza koje stoji devet nula. Biće ih tri i na kraju će zaraditi jedinicu iza koje će stajati deset nula. To, u prevodu, znači, da neće biti bitno koliku uvredu za zdravu pamet predstavljaju detalji priče: biće bitno koliko ste utopljeni u holivudske gluposti. Rečena zarada znači i to da je zdravoj pameti odavno odzvonilo, a sad dolaze godine kad će ona biti dotučena.
Pitanje bez odgovora glasi: može li nezavisna produkcija da stane na kraj toj pošasti? Mogu li ljudi koji misle svojom glavom još uvek da učine ikakvu relevantnu promenu u ovom svetu? Da nije, možda, prekasno?