Данас је Змај дан! Тим поводом, ево једне песме од оснивача часописа “3. мај”, доктора Јована Јовановића, коме ће недуго по оснивању часописа читаоци дати надимак који погрешно интерпретира назив тог веселог гласила…
ЈУТУТУНСКА ЈУХАХАХА
У краљевству Јутутуту
Краљ тринајсти Балакаха
Обећао свом народу
Да ће дати јухахаха.
Само нека буду верни,
Нек војују о свом круху,
Нека ћуте и нек жмуре,
Нек плаћају јухухуху.
Послушни су Јутутунци,
Плаћали су јухухуху,
Ћутали су, жмурили су,
Војевали о свом круху.
А пролећем сваког года
Попне с’ на брег Балакаха,
Па повиче громогласно:
Добићете јухахаха!
У краља су јаке прси,
Грлат ли је Балакаха,
Кад повиче, брда с’ оре –
Јухахаха, хаха, хаха!
Сви се гротом смејат стану,
Све се тресе брат до брата,
А од смеха, тешка смеха,
За трбух се и краљ хвата.
А шта им је тако смешно?
Ил’ је смешан Балакаха?
Ил’ су смешни Јутутунци?
Ил’ је смешно “јухахаха”?
Све троје је доста смешно,
Понајвише Балакаха,
Кад озбиљно, милостиво,
Проговори: Јухахаха!
Срећни су ти Јутутунци,
Срећан ли је Балакаха,
Кад их тако развесели
Празна речца: Јухахаха!
(1864.)
U međuvremenu, dok mi recitujemo vesele dečije pesmice, na sve strane se potpisuju ugovori u milijardama milionima, cveta prosperitet, videćete kad sine beli akvagrad za tri… iii… iiideset godina. I nema veze što je rok izgradnje deset puta duži nego što ste vi utripovali da treba da bude, a iznos investicije deset puta manji nego što ste izmislili, pa pričate kako je to neko najavio: da niste bežali sa časova medijske statistike°, znali biste da to tako treba.
I ako hoćete da podsetite Njega šta je rekao, kao i to da stalno govori Kako Je Samo On Odgovoran Za Sve I Kako Je Njemu Teško, otkud vama sad ispala ideja i kako se uopšte usuđujete i ništa gluplje nisam čuo i pazi da ti ja ne dođ… k-hm… i otkud vama sad ideja da to znači da On I Njegova Vesela Družina Za Radne Ekskurzije treba da daju ostavke? Odakle ste to izvukli, ako boga znate! Ništa gluplje nisam č… Ništa niste shvatili!
Osim toga, vi treba da znate da to što niste industrijalac, bankar ili barem vlasnik deset hiljada hektara oranice, automatski vam oduzima pravo na mišljenje o industriji, bankama i poljoprivredi. Postoji mršava šansa da ste završili neki zanat, a ne da ste završili nekakvu dekadentnu gimnaziju ili tako nešto, pa onda smete da komentarišete taj zanat.
Evo, recimo, ministar vojni, on je čovek na mestu, iz esnafa, uvek možete ga pitate šta hoćete o pločicama u kupatilu investiciji u unapređenje školsko-borbenog aviona koji ceo svet jedva čeka da kupi. Obaška što čovek ima veštinu promene lokacije čak i brže nego kad bi leteo tim avionom, on o tome ne želi da priča zato što je skroman, da ne kažemo smeran, i nikad se ne bi samopromovisao, nego ga teraju. a njemu neprijatno…
I šta god vi sad pokušavali da kažete ne biste li, tobože, pokazali da imate svoje mišljenje, valja da znate da prave informacije možete dobiti samo od koalicije “Braon-Informant”, medijske osovine kojoj ni svetske agencije nisu dorasle. I zato, ne znamo šta ste pomislili, ne znamo šta ste rekli, ali znamo da lupetate i prestanite sad odmah. On 14 sati stiska bešiku, beonjače mu požutele od stiskanja, a vi ovde dan dangubite!
I zato, da zaokružimo ovu praistorijsku istinu: nemate vi pojma, braćo draga, kako se komentariše bolji život koji samo što nije, izvesno na prvom programu RTS, u 20:00 svako veče osim nedelje… A? Šta?… Axa, pa dobro… Evo, bolji život samo što nije, za dve godine… U međuvremenu, prvomajski praznici ističu, prezalogajite jučetinu od petka i prestanite da se bavite politikom, ako već do pre pet minuta niste ni počinjali.
________
° Šta je to medijska statistika, pitate? Ne znate šta je medijska statistika? Pa šta vi uopšte znate! I šta se raspravljate kad ne znate! Jeste li platili porez? Jeste li platili TV pretplatu? A jedete meso za 1. maj? I hoćete da se raspravljate, a narod gladuje? Pazite da se ne okliz#
Oglas lične prirode iz 1968. godine:
Ja sam bolja osoba muške rase, marljiv sam i vrijedan čovjek, pa kako volim čovjeka, valaj mi je dosta samovanja, pa molim uredništvo da objavi ovu moju molbu upućenu slobodnim ženskama. Neki kažu da sam momak naočit. Što pogledam, to palim, pa ako se nađe nevjesta za me, neka pošalje knjigu svoju bijelu, pa da se na megdanu ogledamo. Štampajte ovu moju molbu, pa da nađem golubicu svoju. Moja je šifra Gregori Pek, to iz estetskih razloga, da bi ženske znale kakav sam tip.
Ima toga još u arhivi Jugopapira.
Prosi mladić devojku, a budući tast mu kaže:
– Dobro ruku moje ćerke ti dajem, sad mi iskreno kaži koju manu imaš, verovatno voliš da popiješ?
– Ne, u životu alkohol nisam probao!!!
– Onda pušiš?
– Ne, nikad cigaretu u usta nisam stavio!!!
– Da se, ne daj bože, ne drogiraš?
– Bože sačuvaj!!!
– Da ne kradeš, jadan ne bio?
– Ma kakvi, nikad!!!
– Da se ne švalerišeš, crni ti?
– Ma, moje srce kuca samo za vašu ćerku!!!
– Pa prosto ne mogu da poverujem da nemaš nijednu manu.
– Pa u stvari, imam samo jednu malu manu.
– A koju to?
– Mnogo lažem.
– Draga, gde je čaj? Nikako ne mogu da ga nađem u kuhinji.
– Uh, kako si ti nesposoban! Čaj je u kutiji za priručnu apoteku, u konzervi od kakaoa, sa nalepnicom “So”!
Da je svet reklame otišao u 15:00 (am. 3 PM) bilo je jasno još kad je Mekdonalds objavio “sada sa pravom piletinom!”, a svi se pitali sa čim je to dosad bilo. Setili smo se tada i “čiste runske vune”, i kako smo se tada pitali koja to još postoji osim runske (odgovor: čelična). Kad pristanete na reklamu, slede kojekakva pravila, naprimer ono da nije bitan smisao nego originalnost. Nema veze koliko je glupavo, samo da se razlikuje. I tako sam kupio pisaljku na tekuće tečno mastilo.
Ako tvrdite da ste prekjuče veče dočekali na praznoj gajbi, moraćete da budete precizniji. U gajbi nije bilo ničega, ili nikoga?
Rekao nam je šta će raditi ovog leta:
Kažu da se stvarno desilo u nekom malom zabačenom gradiću u Americi, mada svakako spada u domen urbane legende… Bilo je dva sata posle ponoći, kada je neko dugo i energično kucao na vrata mesnog lekara. Lekar otvara vrata i sanjivo pita:
– Šta se desilo?
– Koliko vi naplaćujete posetu bolesniku na farmi, udaljenoj oko sedam milja odavde?
– 15 dolara.
– Odlično! Pođimo!
Lekar se oblači, uzima svoju medicinsku tašnu, otvara garažu i oni polaze. Kada su došli do farme, čovek pruža lekaru pare:
– Izvolite vaših 15 dolara!
– A gde je bolesnik?
– Nema bolesnika! Jednostavno, u vašoj zabiti noću nema taksija!
Tužna istina o baklavi…
– Pa ti mene uopšte ne slušaš šta ti govorim!
– Ko?
– Pa, ti!
– Šta ja?
Run, Forrest! Run!
I kao što reče onaj automehaničar: potrebna je đunta sa sitnim nutom. I gledaj odakle ćeš da vadiš meso za automehaničara, jer on je probirljiv čovek.
Jeste li se umorili od prvog godišnjeg krkado-praznika? Mi još sabiramo utiske, jedino nam za saldo nedostaju informacije o tome gde se izgubio Šef: poslednji put je viđen kako prelazi Drinu na Pavlovića mostu u smeru Bijeljine, mada nikome nije rekao šta će tamo (kao da mi to ne znamo).
Sve u svemu, nije malo ni tri dana krkanja roštilja, raznih kotlića i ostalih jagnjetina sa ražnja, ispod sača i preko mere. Pristojni smo momci, pa vam nećemo reći kako se određuje mera jela i pića o krkado-praznicima. Predlažemo vam da malo udahnete vazduh, pa da se spremite za Đurđevdan. Ako vam domaćin na slavi iznese jagnjetinu, nemojte da budete glasni kad budete izgovorili “jeb*iga, znao sam da je u petak ipak trebalo da organizujemo roštilj” i nemojte da se nervirate, jer važno je da očuvate dobro zdravlje… Bar ono mentalno, kad već svojim krvnim sudovima ne mislite dobro. Zato, pamet u glavu (i salatu u kraj tanjira). Prijatan ručak vam želimo!