Učio nas je da je svet sinteza Bića, Nebića i Tarabića
Čuvao sam se toga, svejednako me je snašlo. Dobio sam književnu nagradu.
Mislio sam da ne spadam u grupu stvaralaca koja je tom pretnjom ozbiljnije ugrožena. Literarno delo mi je neveliko po obimu i ne bi se reklo da je kod publike prihvaćeno. Pa, kako je onda došlo do neželjene vrednoće i nagrađaja koji je usledio?
Početkom godine, kontam usled insuficijencije racionalnosti, napisao sam esej po naslovom Marković Ante Portas. U tekstu sam se osvrnuo na našu društvenu neozbilju početkom devedesetih. U raspravi sam zastupao tezu da mi je sada bolje nego pre sedam godina. Izvrgao sam ruglu uvreženo mišljenje da su mi tadašnjih dve hiljade maraka plate više konstituisale dostojanstvo nego današnjih dvesta maraka. Da se razumemo, sve sam to pisao u nastupu malodušnosti i esej od početka do kraja nosi pečat jednog autopsihoterapeutskog postupka, što još nije greška. Greška je usledila kad mi se to publikovalo.
Dojurili su novinari. Pitali su kako sam se odlučio za izdavača. Odgovorio sam da je samo jedan s teškom mukom pristao, i to kad sam obezbedio sponzor-deliju. Onda su u jednom pitanju sugerisali da se moje štivo može čitati i kao de fakto fina post-modernistička proza. Ja sam to odlučno odbio uz komentar da se o postu može kojekako govoriti, da je post kod nekih u zadnje vreme moderan, čak da se može govoriti i o mom ličnom postu ako prihvatimo neospornu činjenicu da je on kao takav iznuđen. Jedan mlađi poslenik pisane reči, iskoristivši pauzu, pitao me je učtivo, vrlo ozbiljnim tonom: utirem li ja to nove puteve naše društvene misli i književnog izraza.
Prekinuo sam ga i rekao da se već godinama samo panično batrgam da mi ne utru trag. On se diskretno nasmejao i stavio mi do znanja da je razumeo moju potrebu za delikatno osenčenom skromnošću, ali da – kao i uvek – delo živi svojim životom čim se otrgne od autora. Šta se tu može!
Prikazi u štampi bili su laskavi. Jedan naslov je glasio: Osvetljene Augijeve štale naše bliske prošlosti. Večernji list je pisao o “zori lucidnosti mrzovoljnog intelektualca u kaljuzi krize”.
Zabrinuo sam se. Krug se zatvarao. Počeo sam da uviđam da se moj slučaj dovodi u vezu sa jednom upravo oformljenom književnom nagradom. Insinuacije su bile više nego prepoznatljive. Čemerno sam se osećao u klopci. Aždaha priznanja je tražila nove žrtve…
Kad me je pozvao izdavač, slutio sam eskalaciju slučaja. Oštro me je prekoreo, gde sam? Na pecanju; kad je kertes, nek je kertes!. Pa kako dovraga nemam mobilni telefon? Dosta mi je i ovaj debilni. Spremili smo pompeznu promociju… Ko će da govori. Onaj jedan. Ajaoooj.
Žiri je zasedao stojeći. Žurilo im se. Od-luka je bila kako jednoglasna, tako i preglasna. Konačno su našli laure-ata. Jahaće ga kao da je Pegaz.
Sve živo čeljade podnese. Preživeće se i ovo. Ali me peče što žreci ne uzeše u obzir olakotnu činjenicu, da mi je ovo prvi put.
Nevin nisam, ali zašto baš odmah drakonska nagrada?
Vukota Babović
(Naše gore lisci, Ošišani jež 1998.)
i prije nego sam stigao do kraja teksta (naveden štampani izvor) uvidjeo sam da je ovo štivo vrijedno štampe. hvala za objavu.
sada mi nema druge nego da potražim i prethodnih devet “tinjanja”.
U svako doba i prethodna i buduća tinjanja:http://www.sustinapasijansa.info/tag/vukotinjanje/