За рођендан, давне шесетреће, купе ми грамофон. Наредних неколико година куповали су се синглићи, мање више по томе шта се мојима свиђало, и то углавном тадашњи поп, тзв. забавна музика. Са понеком комендијом – тадашњи комичари су штанцовали синглове – и понеким излетом у међуградске и романсе.
И ту се мени свиди ова.
Скоро необјашњиво. Нит је била прва лига – тада су жарили и палили Лола Новаковић и Ђорђе Марјановић – нит сам ја био довољно одрастао да се напалим на добру рибу. Ал’ некако се увек догађало да у следећу туру синглића (поприличну, понекад чак три комада) улети и нешто њено.
Радмила Караклајић је међу оним нашим забавњачким трудбеницима који су достигли милионске тираже… у Совјетском Савезу. Како се види из приложеног, добро је савладала језик. За разлику од осталих гастарбајтера (и то у време кад је та реч тек настајала), није се ишло на градилиште, него на дугачке турнеје по бројним братским републикама тамо, што је ипак трајало неколико месеци а не година. А и добра је лова била, “нема нама без мајчице Русије”, што рекао Златко Пејаковић.
Данашњи снимак је из југо-совјетског омладинског филма “Добар ветар, ‘Плава птицо'” из шездесетих, вероватно неки комад са пецањем и пу певањем и пуцањем (без пуцања, вероватно, ово је соцреалистички омладински филм, дестилат оптимизма). Вреди погледати, макар као документарац – шта се носило, шта се говорило и нарочито како.
Увек је била лепотица, осмех са јамицама и мало враголија очима никад нису застарели. На другим снимцима, нарочито концертним из СССРа и после и Русије, види се како су је године поштеделе, како и даље држи публику у рукама и, бемлига, како успева да и даље тако добро изгледа. Ни глас је није напустио, има чак и ону стару драматургију, ништа није заборавила. Нисам ни ја.
Биће да сам се ипак као клинац нешто палио на њу, ама нисам знао да се то тако зове…