Током оног свраћања код колеге самураја Зоће, засели смо два-три пута за кафански сто, међутим од свих тих фотки… ова.
Јесте да се на њој не види нико, не види се ни Крагујевац, ни стара гимназија у позадини, ни она успијуша што је седела иза Зоћиних леђа, али можда баш зато. Јер, управо овако је то било.
Ту је у ствари све. Кисела, еспресо, две несуље, пепељуга и пиксла са кесицама. Сав кафићки инвентар је на броју.
Крај августа, још није толико врућина као што ће бити само сат-два касније, седимо пред кафићем на тргу, штогод смо у хладовини од сунцобрана, ћаскамо о којечему. Отприлике овако замишљам годишњи одмор.
Истина, не замишљам га у виду продуженог викенда, ал’ дај шта даш. Кафић се изгледа зове “Costa coffe”, по старом енгрпском обичају да ништа не сме да се зове баш на српском, али да исто тако не сме да пише скроз тачно на енлеском или било ком познатом језику. Отприлике као што трговачке фирме могу да се зову “comerce” или “commerc”, али нипошто “комерц” или “commerce”. Тј бар су се под тим називом нацртали на гугаоној мапи; док смо седели тамо савршено ме се није тицало како се зове, па се нисам ни трудио да запамтим.
Није да није било прилике за бољи снимак. Чак и за нешто пригодно за ударну завршну фотку у Утовару, за пријатан ручак. Успео сам чак да саставим и један добар аутокрп… али то нису фотке за овде. То су успомене.
Ово, међутим, је управо тај документарац. Тачно то светло, подневно, одозго а мало та тране, тамнија позадина (јер је Зоћа у сенци сунцобрана), мехурићи у прегазираној киселој, одсјај од кашичице на шољици, неначете несуље… и знате да сте у кафани кад вам сваки час подмећу чисту пепељугу па морате испочетка.
Некако ми се чини да је на овој фотци најбоље оно што се не види а осети се – угодан сат и разговор за столом. Шта би више.