Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Suština pasijansa se oprašta od sjajnog glumca, ikone jednog doba kojeg više nema.
Na Neko Bolje Mesto je otišao još pre četiri dana, ali porodica je odlučila da njegov odlazak objavi tek danas.
Bio je najbolji filmski Drakula. Bio je odlični Skaramanga. Bio je grof Dooku koji zna posao sa Silom i svetlosnim mačem. Bio je savršeni Saruman. Bio je hevimetalac prve kategorije.
Kristofer Li je bio veliki glumac i veliki gospodin. Pamtićemo ga.
Još onomad sam vam obećao da ću vam ispričati sve. Tako će i biti. Međutim, neće vam se dopasti. Nažalost, nisam ja kriv zbog toga. Da se odmah razumemo: zavidim svakome ko je spreman da ostavi belešku o sjajnom provodu na tom koncertu; i neću se protiviti takvom stavu. No, ja takvo mišljenje ne mogu da iskažem, jer to nije bio sjajan koncert.
Najradije bih da se cela ova priča svede na jedan pasus i da potom zatvorim to poglavlje. Ali, dužan sam da zabeležim, bez obzira na to što bih najradije sve zaboravio. I dužan sam da opstanem pri mišljenju, jer ono se nije promenilo ni za jotu nakon što sam od povratka iz Beča do početka pisanja ovih redova triput prespavao i ponovo dobro razmislio. I nema veze to što će se možda pojaviti neko ko je bio te večeri u Wiener Stadthalle u Beču i ko je odande poneo sasvim drugačiji utisak, tvrdeći da pisanje koje sledi predstavlja samo beskorisni džangrizavi traktat.
Da li je beskorisno, ne znam; to ćete vi znati. Dajem vam reč da džangrizanju nema ni traga: ovo pišem bistre glave, čista srca i mirne savesti.
Biće mi teško da objasnim zašto ovako mislim o tom koncertu. Još će mi teže biti da izbegnem moguću zbrku u glavi čestitog čitaoca zbog nekih stavova koje ću ovde izraziti, a koji će na površini zvučati kontradiktorno. Ne ljutite se na mene, ali sa vama ću biti spreman da raspravljam samo ako umete da prepoznate kontekst koncertnih aktivnosti Vana Morrisona tokom poslednjih četrdeset godina – da vas sad baš ne guram u period pre njegovog prvog zvaničnog živog albuma, It’s Too Late to Stop Now (1974). Jer, u temelju mog nagona da pohodim koncert Vana Morrisona se nalazi sav taj kontekst.
Hajde da pustimo malo muzike, pa da krenem redom. Pred vama je video zapis iz Breše, nekoliko dana ranije. Isto ovako se završio koncert u Beču, uz jednu malu razliku koju ću vam prepričati.
А онда је дошао и тај кермес, 40 година од матуре. Јесмо ми, како неко из одбора рече, невидљива генерација – дали смо укупно једног председника општине и то погрешног, а међ директоре, славне и газде нас нема – ал’ бар можемо да добијемо позоришну салу за свечану академију.
Скупили смо чак и лову за два млада глумца да нам воде програм и одиграју две једночинке (нешто од Чехова и нешто из “Пријатељство, занат најстарији“). Некако сам опет успео да имам посла иза сцене, где сам се био доста мувао давне седамдесетдруге, кад сам се самопрогласио клупским репортером са фестивала војвођанских позоришта.
Овог пута сам скупио око 400 фотки из гимназијских дана, исплатило се оно преснимавање старих негатива, донео лептоп и за време академије вртео те фотке на великом платну иза позорнице. Што је требало и спремити, убости каблове где треба, нациљати пројектор (позоришни маестро од технике је практично сам све то средио), а за такве ствари, наравно, човека ћеш наћи у позоришном клубу.
Ponekad je dovoljna samo jedna reč, upućena u strogo određenom smeru, da nastane veeeelika tarapana. Postoji način da se to opiše slikovito.
Veličina nije bitna. Nikad ne potcenjuj moć lančanih reakcija.