Vi vrlo dobro znate da mi nemamo običaj da vas opteretimo predugim jutarnjim video sadržajima, osim možda ponekad vikendom. No, hajde da ne kvantifikujemo sadržaje, nego da ih objašnjavamo po poželjnosti neke poruke koju nose: možda je zarad neke važnije poruke potrebno uložiti malo više vremena.
Možda 97 minuta?
Teško je opisati ovako nešto, a da istovremeno bude kratko, sadržajno i valjano; biraj dva od ta tri atributa i nema problema.
Film “Baraka” (1992) ćemo opisati rečenicom ukradenom sa Vikipedije:
Baraka je dokumentarni film bez priče niti pratećeg glasa. Film istražuje teme preko kaleidoskopske kompilacije prirodnih događaja, života, ljudskih aktivnosti i tehnoloških fenomena, snimljen u 24 zemlje na šest kontinenata tokom 14-mesečnog perioda.
Autor Ron Fricke je uradio potpuno neverovatan posao. Htedosmo reći da ovako nešto nikad više nije snimljeno, ali bi smo se prevarili: na istu foru je snimljen i film “Samsara“, objavljen 2011. godine; u jezgru oba projekta radila je ista ekipa. Znate šta? Evo i tog filma, pa vi gledajte šta ćete.
Ako smo vam ovim prilozima minirali plan za danas, ne kajemo se uopšte.
Glede Barake…
Pre nekoliko godina ulazi u mi kancelariju moj mladi pomoćnik, inače vrlo bistar & obrazovan momak, dok mi svira Dead Can Dance – The Host of Seraphim… I staje sleđen.
Sledi njegova kratka ispovest…
“Gledao sam Baraku – muzika koja prati film je kompletna ludnica, nisam mogao da pronađem ko je to uradio, a Vi znate. Možete li da mi je snimite?”
Poslao sam ga ekspresno kući sa kompletnim opusom Dead Can Dance, a kao bonus dobio je i This Mortal Coil. 🙂
Postojao je samo jedan uslov jer sam, ipak, za njega Šef – da pogodi vrata od kancelarije kada sutradan dođe na posao. 🙂