Kornjačina stanica

Let my inspiration flow in token lines suggesting rhythm
that will not forsake me till my tale is told and done
While the firelight’s aglow strange shadows in the flames will grow
till things we’ve never seen will seem familiar

Pretpostavljam da nikad ne bih mogao da budem Deadhead. Ne mislim pritom na ludake koji su verno pratili Grateful Dead na celim panameričkim turnejama i pritom interaktivno pisali almanahe grupe do u detalj (verovatno nijedna druga grupa nema tačan spisak svih odsviranih koncerata sa svim setlistama – tokom cele karijere!). Ne mislim ni na one koji imaju strpljenja da gnjuraju po serijama “zvaničnih butlega”, koje danas u zbiru čine više od 250 audio CD-ova krcatih muzikom, pri čemu sadržaji iz arhiva i dalje uredno pristižu dinamikom od najmanje 10-15 CD-ova godišnje. Ne, reč je o mom pristupu zvaničnom opusu grupe: ja Grateful Dead volim na način koji bi svaki Deadhead koji drži do sebe iskoristio da me zajebava do Meseca i nazad.

Elem, moj omiljeni album grupe je onaj koji svako kršten smatra njihovim ubedljivo mršavim studijskim izdanjem. Pa dobro: ako im smeta studijski pristup, zavirićemo u živi snimak. Meni ne smeta da se sami uverite kako tu stvari stoje. Brate Jerry, mikrofon je tvoj. A vi, bratijo, strpite se prva dva minuta: tako je to išlo za vakta brata Jerryja.

While the storyteller speaks, a door within the fire creaks
suddenly flies open and a girl is standing there
Eyes alight with glowing hair, all that fancy paints as fair
she takes her fan and throws it in the lion’s den
“Which of you to gain me, tell, will risk uncertain pains of Hell?
I will not forgive you if you will not take the chance”

Ako vam smeta kako su ovi dečaci izmrsomudili početak, sredinu, prelaze i kraj numere, slobodni ste da zahvatite ispeglani studijski komad (koji ja više volim) i slušate ga tako.

Pa dobro onda, idemo dalje.

The storyteller makes no choice, soon you will not hear his voice
his job is to shed light and not to master
Since the end is never told, we pay the teller off in gold
in hopes he will come back
but he cannot be bought or sold

Legenda kaže da je pesma “Terrapin Station” nastala od dva muzička komada koja su spontano nastala u istom trenutku, na dva mesta i iz glava dvojice ljudi, tokom jedne oluje nad San Franciskom.

Robert Hunter, dežurni tekstopisac grupe, oduvek je bio sklon da inspiraciju traži u epskim pesmama anglosaksonskog nasleđa, a njegove duge noći provedene u džemiranju sa Jerryjem i ekipom je učinilo svoje – da se sadržaj lako uklapa u već prepoznatljive obrasce mišljenja (štogod poduprtim raznim psihoveselim supstancama). Latio se narodne pesme “Lady with a Fan“, u kojoj jedna fatalna riba izaziva vojnika i mornara da se na smrt bore jedan sa drugim za njenu naklonost, te ju je pretočio u ono što kasnije ispade prvi deo ove pesme. Za to vreme, Jerry Garcia je meandrčio nad sopstvenim slabostima u prisustvu svojih izvora inspiracije, i kako reče jedan hroničar njegovog opusa, “opisujući svoja osećanja kao čulne nadražaje koji vode od misterije ka istini”.  E, pa to putovanje je izraženo u drugom delu pesme; a otkud kornjače (i to one koje nisu ni turtle ni tortoise, već terrapin – neko će već umeti da objasni razliku), ne pitajte mene, a niko drugi nije objasnio.

Kad su Robert i Jerry shvatili šta su uradili, pritom se silno zabavljajući kada su prepoznali zajedničke crtice u obe teme koje su komponovali oko svojih stihova, nastao je kostur buduće pesme. Tokom sviračkih sesija, uleteše bubnjari Mickey Hart i Bill Kreutzmann i pokrpiše half-liniju. Pesma je svoj konačni oblik dobila ubrzo, sasvim u skladu sa starom navikom grupe da od večeri do jutra popuše sav Panama Red koji imaju, sa instrumentima u rukama i magnetofonom koji snima dok god ima trake…

Inspiration, move me brightly
light the song with sense and color, hold away despair
More than this I will not ask, faced with mysteries dark and vast
statements just seem vain at last
some rise, some fall,
some climb to get to Terrapin

Materijal je bio ključni za sledeći album, koji je najzad isplaniran za leto 1977, posle dve godine bez novog studijskog izdanja, i za novog izdavača, kuću Arista, koja ih je ucenila i obavezom angažovanja njihovog izvršnog producenta. Izabrali su čoveka od iskustva, ali to nije izašlo na dobro. Daleko bilo da je Keith Olsen loš producent: prosto, njegove ideje nisu bile u skladu sa reputacijom grupe, a ono što se posle čulo na albumu nije bilo po volji Deadheadsima i album je trenutno bio žigosan. Istina, beše tamo pravih koještarija (na čelu sa verzijom čuvene pesme “Dancing in the Streets” u klasičnoj disko produkciji ). Međutim, naslovna numera i barem još jedna (koju smo jednu već slušali ranije na Suštini pasijansa) zavređuju pažnju, bez obzira na to što su okaljane necelishodnom produkcijom.

Suština ipak nije promašena: koncertne izvedbe pesme “Terrapin Station” su izvukle Grateful Dead iz nemilosti najvernijih sledbenika. Štaviše, to je tokom sledećih godina bila jedna od najvažnijih stavki na skoro svim setlistama grupe.

– * –

A zašto sam ja toliko navalio baš na ovu pesmu?

Eh, to je štogod duga priča, ali svodi se na krajnje jednostavnu činjenicu o lepljivosti bilo kakvog snažnog uticaja na ideje jednog dvanaestogodišnjaka. Pesma “Terrapin Station” beše moj prvi susret sa grupom Grateful Dead i tada sam je zavoleo za sva vremena, mimo svake šanse za njeno kritičko sagledavanje ili poređenje sa bilo čime u velikom (i na mahove veličanstvenom) opusu te grupe. Pride, situacija je htela da nekako, kao za inat, prođe više od petnaest godina od tog vremena dok nisam spustio uši na njihove ranije albume. Iako ih danas dobro poznajem, ne laćam ih se više i svejedno mi je koji je album bolji ili važniji od kojeg. A moje strpljenje za beskonačno testerisanje gitara na sceni još je ranije otišlo u dvorište The Allman Brothers Band; a da trpim dve takve grupe u životu, razumećete me, bilo bi zbilja previše.

While you were gone
these spaces filled with darkness
The obvious was hidden
With nothing to believe in
the compass always points to Terrapin
The sullen wings of fortune beat like rain
You’re back in Terrapin for good or ill again
For good or ill again