Naš prirodni satelit je mnogo teže propisno uloviti nego što je to slučaj sa matičnom nam zvezdom.
Pun Mesec je, jelte, otprilike jednom mesečno, tako je taj pridev i dobio naziv. Napenalite se da ga uhvatite, ali za razliku od Sunca za koje znate da će izaći ili zaći minut ranije ili kasnije u odnosu na prethodni dan (u zavisnosti da li posmatrate u prvoj ili drugoj polovini godine), ovaj lola & bekrija uzima sebi za pravo da se odmara po čitav sat između dva dana. I pritom, kad mu se ćefne, odabere da to izvede usred belog dana ili u neko gluvo doba.
Naravno, tu su lunarne tablice, mudri ljudi su odavno izveli kalkulacije za pripomoć nama fotografima i tako vi gledate u vedro veče i glancate objektive, čekate do tri ujutru i njega nema! Nekih pola sata kasnije primetite svetlu izmaglicu na horizontu i provalite da su se u međuvremenu navukli oblaci potpuno vam zeznuvši koncepciju.
Tako je bilo i ovaj put. Hteo sam da ga ulovim negde između ovih zgrada, ali mi je iz večeri u veče izmicao. Na kraju, kada se potrefilo vedro veče, već je zamakao ka severu, ali se pritom upetljao u granje i dalekovode tako da sam dobio čak i bolju fotografiju nego što sam nameravao. Strpljenje se isplati 
Ne prestaje da me fascinira činjenica da Mesec izgleda mnogo veći onda kada smo u mogućnosti da njegovu veličinu uporedimo sa nekim drugim objektom. Čudo jedno.
Ovo je slikano s 400mm, što je uvećanje oko 8 puta. Što su zgrade dalje (oko 2km vazdušnom linijom u ovom slučaju), to je efekat u odnosu na Mesec bolji 🙂
Takva upotreba teleobjektiva se naziva “kompresija perspektive”. Lakše se kapira na filmu: kad želiš da naglasiš neko dugo, besciljno kretanje, postaviš junaka pred dugu cev kamere na 500 metara i naložiš mu da trči ka kameri. Lučni ugao se menja toliko sporo da se dobija efekat kao da lik trči u mestu. Na fotografiji, baš ovakve primene kompresije perspektive su najočiglednije. Da vas podsetim na scenu zbog koje je svojevremeno bilo vredno pogledati holivudsku trakavicu “Džo protiv vulkana”: