Istrsiš se za skupu ulaznicu za multipleks, jedva sakupiš još neku sitninu za kokice i sokić, najzad uvedeš devojčicu u salu, kad tamo – samo dva mesta slobodna. I to usred sale, i to među nekim silnim grmaljima odevenim u kožu, sa čudnim pogledima u očima…
Šta sad?
Jes’ reklama, ali sjajna.
Štaviše: onih godina kad sam počeo da pijem pivo, a bio sam tek malo mlađi od momka koji je priložio ovaj klip za Suštinu pasijansa, Carlsberg mi je bio omiljeno strano pivo; i na tom mestu je ostao dugo, dok najzad nisam stigao u Prag… Tim brendom sam se zarazio na trajektu između luke Zasnic (Istočna Nemačka – da, dobro ste pročitali, istočna, onda kad ih je bilo dve) i luke Treleborg (Švedska). Ali to je neka druga priča…
Nego se ovde razvija neka druga debata.
Stereotipi su dominantan faktor zaključivanja iz prostog razloga što većina onih koji upotrebe stereotip kao metod za uspostavljanje mišljenja uopšte ne preduzimaju napor daljeg razmišljanja. Gomila mrgudnih bajkera kao predmet nelagode i odluke da se ode? Jebote, pa ima li bezbednijeg mesta nego bilo gde kad si okružen bajkerima?
Strašno je to što se stereotipi uspešno održavaju i danas, kad dostupnost informacija i njihova brzina protoka prevazilaze bilo šta što je u istoriji viđeno. To nam govori da količina i brzina ne proizvode kvalitet, ali u domenu informacija to nas vodi u neke druge rasprave kojima sada i ovde nije ni vreme ni mesto.
(Tnx Peacock Junior)