Konkord ide brzinom od dva maha. Naši avioni idu na mahove.
Zbog jake zubobolje uputio sam se lekaru. U Domu zdravlja, međutim, zatekoh sablasnu tišinu. Tek kad otvorih peta vrata, videh prvu osobu u belom mantilu. Bio je to primarijus Vrzić. Na mišici je nosio crvenu traku sa natpisom: dežurni. Jedva da me je i pogledao; nastavio je da stilizuje svoj plakat za štrajk. Kako mene tog časa nije zanimao dežurni, već ažurni lekar, nervozno sam prekinuo njegov stvaralački trans: Boli me zub! Začuđeno me je pogledao i kontrolisano rekao: Vi ili ste neinformisani ili neuračunljivi. Ako je u pitanju prvi simptom, ponoviću: ne radimo. Ne daju nam platu. Protest, brate. Ako je u pitanju drugi simptom, prosto izađite – psihijatrija je zaključana. Zub? Pa to je smešno! Vidimo se za tri meseca, eventualno. Gde da nađete štrajkbrehera za tu sitnicu? Da ste bolje razmislili ne bi iz solidarnosti ni zakucali…
Tu sam ga prekinuo: Nisam ni kucao, čoveče ne znam gde mi je glava… On spremno dočeka: Opet ni ta dijagnoza nije dovoljna da vas danas primimo. Evo, ovo je spisak boleščuga koje su prioritetne i otvaraju gvozdena vrata. Tužno bacih pogled na redosled; uhvati me jeza, te začas zaboravih zubobolju. On se malčice sažali, prijateljski priđe i posavetova: Navedite štogod ozbiljnije, pa da vidimo.
Reših da popustim, pokazah grudi. Rekoh da grdno kašljem, probada me. Plašim se. Doktor se samo mrštio, te u panici pomenuh: migrena. On mi objasni da za tu sitnicu valja migrirati na ulicu, šetati, larmati. Utopiti se, rečju, u dreku bez povratka. Tamo, gde nadiru lekari.
Tu sam se iznervirao i izlete mi uvreda: Ta vi ste pre jedan nemarijus nego primarijus!
On je na radiju slušao izveštaj sa osamdesetprve vanredne sednice mešovite vladino-sindikalne komisije za prevazilaženje konflikata u zdravstvu; izgledao je tako da sam bio u iskušenju da mu pružim prvu pomoć i sve druge redom pomoći. Za to sam vreme ređao dalje: Boli me srce. Peče me bešika. Boli me slezina… Bez rezultata.
Rešio sam da primenim jedan mali trik. Uhvatio sam se za stomak i kofištao po ordinaciji, ječeći: Boli! U pomoć! U hitnu pomoć! Creva! Splet creva! Ostao je nepokolebljiv, ali je primetio: Splet creva? Zvuči poznato; ovih dana smo dosta pominjali splet okolnosti.
Tu sam osetio da nemam šansu. Besno sam dreknuo: Svi u antihipokratsku revoluciju! Dr Vrzić me zadivljeno pogleda: To! Bravo! Odmah pišem takvu parolu.
Počeo sam da uviđam o kakvoj je situaciji reč. Izvadio sam poslednji adut; šegačio sam se na ležaju za intervencije: Boli me briga! Boli me uvo!
Ali je primarijus napustio sobu. Žurnim koracima nosio je novi plakat štrajkačkom odboru. U praznom hodniku odzvanjao je njegov jetki komentar: ãBoli me uvo? Ha, ha, ha. Neće proći ni ta boljka! Ministar je bio u akutnoj fazi kad se žalio: boli me dupe, pa mu nije prošlo.
Suočen sa revol(t)ucijom koja teče, povukoh se rešen da samom sebi pomognem. Sa trga se čula dreka i meni sinu: starinski lek za zubobolju, malo dreka na zub.