Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Muzički ovisnici Ujedinjeno Kraljevstvo najčešće doživljavaju kao državu u kojoj sve pršti od rock & rolla. Jok, bre! Tamo je samo muzička industrija već decenijama dobro organizovana, a postoji i nekakva navika ljudi da se sluša sve i svašta.
Statistički podaci iz sedamdesetih tvrdili su da žitelji UK imaju u posedu preko dvadeset miliona gramofona – više nego što nas je bilo u staroj nam državi.
Ko poklopa popu bob?
Ili je, može biti, neko ili nešto popu poklopalo pamet? Uglavnom, otme nam se tu i tamo poneki pogled u vesti, pa nakon što savladamo prvi talas gađenja, a zatim izdržimo onaj drugi talas u kojem dominira jeza samokritičkog posipanja pepelom, ostanemo zatečeni kao da nam je prvi put, a nije, bujicama gluposti na svim nivoima svesti i nesvesti.
Uglavnom, tamo neki prota koji je zadužen za upravljanje Sabornom crkvom u Beogradu, onom koja je predmet najvećeg interesovanja ne baš malog broja stranih turista koji dolaze u Beograd leti, odlučio je da svima onima koji nisu vernici u aktivnoj nameri ulaska u crkvu zarad obraćanja Svevišnjem naplaćuje ulaz u crkvu u iznosu od jednog evra. Na negodovanje nekih koji su stupili u kontakt sa njim u nameri utvrđivanja istinitosti te sramotne vesti, krele je naglasio kako je to uobičajena praksa u svetu, vešto stavljajući sebi stopalo u usta tom izjavom. Usput je brže-bolje izmrsomudio nešto o tome da se naplaćuje samo organizovanim grupama (i time aftamacki zabio još jedan autogol) i nizom verbalnih manevara u nastavku potvrdio da smo mi kao narod, sami sebi najveća kazna.
Nama je, pak, bilo naročito uvredljivo to što među nama ima i onih koji su za svog putničkog staža posetili već desetinu-dve država i pritom zavirivali u razne crkve i bogomolje. I nikad niko, ama ni jedan jedini put, čak ni u građevinama sakralne prirode kroz koja dnevno prođe po više hiljada ljudi, nije naplaćivao ulaz. Otkad je sveta i veka, u bogomoljama postoje kutije u koje posetilac ubaci dobrovoljni prilog u iznosu koji sam nađe za shodno da odredi – ili ne učini to ako ne želi. E sad, uvredljivi deo je u tome što nama više nije jasno da li smo mi to šugavi, gubavi ili je nešto drugo posredi, pa niko nije hteo da nam priđe i udari rampu na ulazu. Čudna vremena, baš čudna.
O onima koji su ovu budalaštinu pokušali da izmanevrišu svakodnevnom jadikovkom o neplaćanju PDV, strogo pazeći da tom prilikom slučajno ne pomene i neke rezidente Kneževine Monako, drugi put ćemo raspravljati.
Volite, naravno.
A volite li koštice u kolačima sa višnjama?
De, lepo: ne psujte. Naravno da ih ne volite. I naravno da znamo kako vam je bilo kad ste onomad iz sve snage zagrizli košticu od višnje, pa slomili zub. Muka.
A vi ne pitate koliko je teško osloboditi se tih koštica, a pritom sačuvati teksturu višnje? To vas ne zanima? Nije vam, nekim volšebnim slučajem, palo na pamet da bi vam baka, majka ili supruga bila zahvalna kada biste joj pomogli u pripremi kolača koji toliko volite?
Na posao.