Podstaknut Šefovim tekstom o vožnji 160 na sat odmah sam odlučio da malo osvežim repertoar u kolima. “Vožnja” Jeffa Becka & vožnja automobila nisu isto – onako kako Šef vozi i šta pri tome sluša, sva je prilika da bih se ja skucao u neko drvo. O posledicama takve avanture ne smem ni da razmišljam. Zato sam odlučio da se častim proverenim stvarima.
U mom slučaju, “proverene stvari” počinju da komplikuju moj ionako sluđeni život, pa brzo odustajem. 
A i takvim situacijama potežem isprobanu varijantu – neku kompilaciju koja će mi skratiti muke. Prva koja mi zapade za oko je Classic Funk. Tu ne bi trebalo da bude problema. Bacim letimičan pogled na spisak pesama & izvođača i iskezim se od zadovoljstva. O nekima sam ovde već pisao. A ima i onih čija mi imena ništa ne znače. Taman da se upoznamo, da ne bih došao u iskušenje da usred vožnje zavitlam disk kroz prozor. Zbog toga, reko’, daj da se malo podsetim pesama, za svaki slučaj…
I sve je dobro išlo do pred kraj drugog diska. Classic Funk je vrlo zanimljiv melanž soula & funka & jazza & bluesa, baš kako volim… A onda me je ošinula pesma “Chicken Fat” (mi bismo rekli kokošije salo).
Počela je kao malo bajatiji, brži bluz šablon koji bi bio za trenutno preskakanje, al’ kada neki baja krete da frazira na gitari, uvce mi se odmah isteže na onu stranu na kojoj se nalazi najbliži zvučnik. E, ovako nešto do sada nisam čuo.
Izvođač se zove Mel Brown, što mi ništa ne govori, pa upošljavam Tražilicu. Pronalazim da je mnogo godina “držao leđa” takvim majstorima kao što su Bobby “Blue” Bland, T-Bone Walker, Johnny Otis, John Lee Hooker i Sonny Boy Williamson… Da bi krajem šezdesetih par godina pratio Ettu James. Iz samog popisa ovih muzičkih veličina lako mogu da zaključim da nije čistunac, već profesionalac koji vešto meša sve žive “crne” žanrove. Uostalom, svi pobrojani su rado vrdali u nove vode tokom svojih karijera.
Brownov prvi album Chicken Fat (1967) je lep primer njegovih instrumentalističkih sposobnosti koje su nesumnjive & originalne. Samo par numera je klasični bluz, a ostalo je, kako da kažem, nego – sve ostalo. 
Bio je zanimljiv za svoje vreme a, boga mi, i danas je. Nemam nešto inspiraciju da dalje istražujem njegovu muziku, samo ću još da konstatujem da je tokom osamdesetih radio ono što najbolje zna – držao je leđa i nešto mlađoj generaciji muzičara. Buddy Guy, Stevie Ray Vaughan, Albert Collins su samo neki od njih – žestoki momci iza kojih je ostala fantastična muzika.
Zato mi je potpuno čudno što sveznajuća Wikipedia o Brownovom životu & karijeri govori u samo nekoliko beznačajnih rečenica. Malo za ovakvog originalnog muzičara.