Promaklo nam je, ali nećete nam zameriti: juče je bilo tačno trideset godina kako je održan Live Aid, bespogovorno najvažniji muzički događaj u istoriji modernog sveta. Sve je do danas rečeno o tom veličanstvenom događaju, a mi, koji smo savremenici tog dana, dobro znamo da to tada nije delovalo nimalo naivno. Muzika je pomerala svet, a harizma zvezda koje su uzele učešća na koncertima u Londonu i Filadelfiji bila je besprekorni znak da se dešava nešto važno. I jeste bilo važno.
Tek danas osećamo gorki ukus naivnosti koji je ostao nakon što smo najzad shvatili koji to zupčanici i za čiji račun zaista održavaju ekonomiju sveta.
Ama, jebem ti sreću, ne mogu ni sada da pređem preko toga: ne samo da sam tad gulio svoje tužne vojničke dane, nego mi uvališe da budem dežurni baš tog dana, pa su mi upropastili veći deo gledanja koncerta. Ali se dobro sećam kako su mi zamalo suze grunule kad sam začuo ovaj početak Live Aida. Bio je to početak koji nije mogao da bude bolji.
Na stranu i reputacija velike grupe, kakva je Status Quo zbilja nekada bila. Na stranu i himnična prangijaška pesma koju ne možeš da ne voliš. Čoveče, trebalo je imati ovolika muda pa izaći na pozornicu, i to ne pred 70.000 ljudi na stadionu Wembley tog vrelog dana, već pred dve milijarde ljudi ispred TV ekrana širom sveta.
Takav full contact dodir između muzike i televizije, braćo draga, neće se ponoviti nikad.
Bio je to koncert na kojem sam svoj do tada ambivalentni odnos prema grupi U dva zamenio otvorenim animozitetom. Do dana današnjeg su ostali jedna jedina rock grupa u istoriji sveta koju otvoreno ne podnosim, upravo zbog onog psihotičnog dranja na publiku tog dana da se priključi pevanju. Prave zvezde mogu da mrdnu malim prstom ili da tiho kažu “hajde sad vi” i ceo stadion će se pretvoriti u hor. Ne treba vikanje, ne treba ubeđivanje, nego se to radi ovako:
Ne znam da li ste ikada bili u tolikoj masi koja unisono peva; ja jesam, na koncertu grupe Queen, i svedočim da je to jeza koja ne može da se prepriča i ne može da se zaboravi.
A kad smo kod grupe Queen, sećate li se se njihovog KONCERTA od dvadeset minuta na Live Aidu? Koliko je onih koji u toliko vremena mogu da pokažu više nego neko u dugogodišnjoj karijeri, kao što je to mogla grupa Queen 1985. godine? Malo, jako malo. Ovaj nastup treba da bude upamćen zauvek u svakom udžbeniku scenskih umetnosti. Pogledajte, ako niste do sada; osvežite pamćenje, ako se sećate.
Eh, a neki od vas su gledali Dire Straits uživo na Live Aidu. Kad su oni izašli na scenu, ja sam morao da vodim mladu vojsku na večeru. Ostade mi trauma od onda.
I možemo ovako da se prisećamo svega. Vi učinite sebi, pa ako ste zbilja savremenik Live Aida, prisetite se svog omiljenog dela, bilo da je to Ultravox, Phil Colins solo u Londonu, sa Stingom zajedno ili posle u Filadelfiji sa Claptonom, David Bowie, The Who, Led Zeppelin, Elton John sa gostima, čarobna Sade, Macca, Elvis Costello… Ili su vam više po volji bili oni preko bare: CS&N, a može i CSN&Y, The Beach Boys, pa onda ona koja je dala sve od sebe i sve sa sebe da uspe (tako ju je predstavila Bette Midler), Simple Minds, Tom Petty, The Cars, Duran Duran (“ne moraš mi dvaput govoriti”), veličanstveni Hall & Oates u suludo fenomenalnom soul nastupu sa “tamo nekim gostima”, najzad ona trojica slijepaca što stalno kažu “vidjet ćemo”…
Beše to i performans i muzički relevantan događaj kakav televizija nije videla nikad pre i nikad posle.
Uzgred: probajte da pretrčite i kompletnu listu Live Aida na Cevki. A ako hoćete samo da se prisetite izvođača, spisak vam je ovde.
Inače, David Bowie zamalo da ne nastupi uživo. Tada je postojala neka ugovorna klauzula sa promoterom da ne sme da nastupa za manje od 70.000 dolara po izlasku na scenu, što se kosilo sa idejom da svi izvođači na Live Aidu nastupe za dž. I šta je Bowie uradio? Dao je Bobu Geldofu 70.000 dolara da plati njegov nastup, jer nije hteo da propusti događaj. Kakav džek, a? A tek nastup!
I da ne zaboravimo spot iznenađenja na Live Aidu… Nema ga više na Cevki, ali ostade bar muzika.
A ostade i sećanje. Romantično i snažno. Pa dobro: možda je to bilo i naivno. Ali nema veze: postojao je trenutak u istoriji kada je rock’n’roll bio najvažnija sila na svetu i ta sila je bila usmerena u ideju da gladni ne smeju da budu gladni. Nešto je tada i učinjeno tim povodom. To je vredno da upamtimo.