Bolje gladan i žedan na svež vazduh, nego sit u nečije dupe.
Nije lako picoustom da propagira letovanje u Srbiji. Ta 243 podobna objekta ne mogu paradajz-turiste da odvoje od Grčke, pa valja intervjuisati i “medijski ispratiti” razne politčke i ekonomske analitičare koji nam objašnjavaju kada će Grčka bankrotirati. Sreća pa takvu budućnost nisu nama “pročitali”, jer nam je lepo da lepše ne može.
Razna poređenja koja nam nude da nam je struja najjevtinija u ε-okruženju su jednaka verbalnoj odbrani da ti dete nije najgore kada ti učiteljica na roditeljskom kaže da ima dvojku iz vladanja. Sopstvene probleme pokrivamo tuđim. Ako se i pojavi želja da počnemo da rešavamo svoje probleme, počev od deponije u sopstvenom dvorištu, evo začas lokalne budale koja će vratiti tok misli na grčki scenario, a tok radnji usmeriti na lokalni bircuz. Eh, lako je častiti kad drugi plaća.
A ako se ipak odlučite da letujete u Crnoj Gori, obratite pažnju na odrone na putu. Ako ste ludi da more tražite u Mađarskoj, setite se da ćete svojim turističkim parama finansirati podizanje zida. Ako ćete na neko makedonsko jezero, razmislite dva puta, jer tamo su se aktivirali teroristi. A ako ćete do Grčke, oni samo što nisu bankrotirali. Ostanite vi lepo u Srbiji, jer je kod nas lepo i dosadno.
U međuvremenu, saznajemo da je trasiranje koridora u blizini Bele Palanke dovelo do neočekivanog susreta sa ostacima neke ranohrišćanske bazilike iz petog veka. Verovatno nalik onoj praksi “sve što je na putu, da ne bude na putu”, pa bio to hrast star 600 godina ili temelji crkve iz doba pada Rimskog carstva, tom lokalitetu preti uništenje. Nesumnjivo, ruševinu artefakta iz rane istorije ovog prostora treba zaštititi; zapravo, nije jasno zbog čega bi to uopšte bilo predmet rasprave.
Međutim, teško je odoleti pitanju: postoji li barem neko među vama ko je pre samo nedelju dana znao za postojanje te bazilike? Ili da preinačimo pitanje: postoji li ikakvo saznanje koje je postojalo i pre nedelju dana? Bilo šta? Makar neka ideja? Naznaka? Fusnota? Išta?…
Ovo pitamo zbog toga što primećujemo da su neki komentatori koristili teške reči kao što su “koreni”, “identitet”, “poreklo” i još neke takve. Pa eto, prosto nas zanimaju višestruke relacije između tih reči, tih temelja i našeg odnosa prema njima (i rečima i temeljima crkve). Stvar je globalnog karaktera, jer se dešava često, u svim mogućim i nemogućim prilikama, a rešava se uvek jednako…
Elem, slaba je vajda od te instant-ljubavi prema istoriji, jer mehanizam dešavanja je bolno linearan i predvidljiv:
- Iznenada saznate o nečemu nesvakidašnjem o čemu do tada niste blagog pojma imali, a što je predmet nehata i neodgovornog ponašanja. Dolazite do zaključka da nešto treba preduzeti i pritom izvlačite argumente koji dopiru do korena pismenosti nacije (bar o borbenosti, patriotizmu i čeznutljivim legendama o
dugovnostiduhovnosti ne morate da brinete). - Vičete na vlast, zahtevajući da postupi kako vi mislite da bi trebalo, pazeći pritom da vas čuje što više ljudi koji, kao ni vi, ne mogu da pomognu dok sede ispred računara, kao i vi. Najzad, kad ste već na fejZbuku, svakako je zgodno da svoj društveni angažman sprovedete tamo, jer i sami dobro znate da drugog angažmana neće biti.
- Vlast uradi po svom, ekonomično, bezdušno i na osnovu politike koja dopire samo od prošlih do sledećih izbora. Jer, najzad, šta je drugo važno osim sticanja vlasti i ostanka na vrhu. Uostalom, demokratija je pojam za budale koje ne prepoznaju savremene mehanizme oligarhijske igre.
- Vi saznate šta se desilo, iako zvanični mediji ništa ne objave, a u nezavisne portale nemate poverenja jer kažu da HAARP i kemtrejlz nisu opasni. Brže-bolje opet malo vičete na vlast, dodajući začin u vidu plačipičkaste metafizike o svetskoj nepravdi kojoj ste, eto, baš vi izloženi.
- Ali brzo se umorite (ili ožednite, ogladnite, prispava vam se, morate na posao, dete hoće na nošu, strina primljena u bolnicu, najezda skakavaca, suša, poplava, TV dnevnik…) i, tobože nevoljno, povučete se sa poprišta. U roku od 36 sati zaboravite na slučaj.
- Nema 6. To je to.
Kad neki narod ima memoriju na nivou vinske mušice, ni ne zaslužuje bolje od ovog što se nama svakodnevno dešava.
Q: Šta kaže tajni agent 007 kad se naduva vutre?
A: Name’s Bond… JAMES Dean…
Uostalom, predlažemo vam na čitanje i – ako zaista iskreno mislite kada kažete da vam nije previše – na razmišljanje zamišljenu hroniku dešavanja na koridoru 11 i šire: Draža Petrović – Ide maler Koridorom 11.
U Vladu Srbije utrčao je moderni Filipides iz Vrnjačke Banje, Babić Zoran, glasnik sa elementima suglasnika, donoseći sveže vesti.
– Ljudi, na Koridoru 10, kod Pirota, isprečila se brazilika! – viknuo je hrastoliki Babić.
– Brazilika! Šta ti je to, Babiću? – pitao ga je hristoliki premijer.
– Ranohrišćanska brazilska crkva!
– Bazilika, Babiću! Nastavi da učiš! – rekao je premijer.
U nedostatku viceva, i kiselkasta satira može da posluži.
Nego, istina živa: novinarka po imenu Sarah O’Connor je izvestila na Ćijukalici o nezgodi sa smrtnim ishodom u fabrici Volkswagen, kada se radnik na održavanju robota našao na mestu na kom ne treba da se nalazi. Očigledno ne poznajući ikonografiju filmova u kojima se često govorilo “Come with me if you want to live” i “I’ll be back“, sirotica je izazvala lavinu reakcija tipa “Sada si nam ti poslednja nada”, “Čuvaj Johna Connora, on će spasiti svet” i “Skynet je blizu! Beži, Sara, beži!”. Pokušala je da se izvuče priznanjem o tome da te filmove nikad nije gledala i činjenicom da joj prezime počinje sa O’, ali džabe. Nije vredelo ni podsećanje na činjenicu da je jedan mladi čovek poginuo i da u toj informaciji nema ničeg zabavnog. Izgleda da se to baš neće smiriti tako lako.
Mozgalica: odmrsi.
Ma, je li ovo Dragan Torbica?…
Ako je imalo pameti u današnjoj klinčadiji ili makar malo vizije o sopstvenoj budućnosti i budućnosti ove države, onda bi na pitanje “Šta želiš da budeš kad porasteš?” odgovor morao da glasi “Strani državljanin!”.
Stiglo nam anonimno pismo, a u njemu ovo. Ako neko može da pomogne, da nam rastumači sadržaj…
Otišol Mujo na rabota ama go zaboravil livčeto loto. Imalo izvlekuvanje, i nestrpliv i se javuva na Fata:
– Fato najdi go livčeto i vidi ima li 12.
– Go ima Mujo!
– Vidi ima li go 23.
– Ima i 23!
– A 8?
– Mujo, go ima i 8!
Stignal taka Mujo do 7-kata. I vozbuden ja prašuva Fata:
– Fato, vidi dali ima 34! Kazuvaj!
– Čekaj malku Mujo… Aha, go ima 34… Ama idiote, si go precrtal.
Citat nedelje dolazi od čuvenog filmadžije, čoveka koji za svog veka nije bio pravilno shvaćen, kome se ni mrtvom ovih dana nije dalo da sakupi pare za svoj poslednji film (pri čemu bi čovek, da može, sigurno obećao da će to biti zaista poslednji film, ali ko bi to još slušao). Elem, izjava iz klase “zasviraj i za pojas zadeni” glasi:
Ako želite srećan kraj, sve zavisi od toga
na kom mestu ste zaustavili pričanje svoje priče.
Orson Welles
Vaistinu. Mnoge priče nisu imale srećan kraj samo zato što protagonisti nisu znali šta je dosta, pa su insistirali na nastavku.
Ako vam je stalo da saznate o filmu koji pominjemo, surfnite termin “The other side of the wind“. Konačno pitanje glasi: da li je neuspeh Indiegogo kampanje (možda ipak) predstavlja hepiend? Ili ta priča jošte nije završena? Vrag će ga znati. Orson Welles bi se sad tako dobro zabavljao posmatrajući nas kako se upinjemo da privedemo njegovo poslednje delo kraju.
Kad već pričamo o filmovima: ako ste odabrali da budete retro-in, da ne kažemo hipster, onda je neophodno da se odreknete aktuelnih holivudskih blokbastera (eventualno biste mogli na zimu da se počastite novim filmom iz serijala Star Wars, al ito je drugo). Elem, u tom nastupu morate da budete kompletni, pa vam tako predstoji i da preispitate repertoar filmova koje gledate i drugima preporučujete.
Srećom, tu je Cevka, koja sadrži pregršt partizanskih filmova. Ne brinite: ako relativizujete ideološku notu tih filmova, sve ostalo se potpuno poklapa sa modernim Holivudom: trivijalna priča (možda ipak zasnovana na nekom istinitom događaju, ali to nije nužno nedostatak, osim ako baš očekujete da se pojavi Hulk negde između Čajetine i Sirogojna); superheroj je potekao iz naroda, šef policije je najgluplji od svih glumaca koji imaju tekst u filmu, ali ga vadi to što je nacionalna manjina, antiklimaks obavezno podrazumeva da pogine neka nejač, a zaplenjeni nemački šmajser ima više metaka nego kolt šefa bande u ključnoj sceni “Divlje horde“.
Dodajte tome velelepnu muziku kojoj ni velika holivudska trojka Tiomkin–Morricone–Shifrin ne bi imala šta da zameri, neuništive glumce poput gorepomenutog Orsona Wellesa, Richarda Burtona, Yula Brynnera i Bate Živojinovića, satnice filmova zbog kojih su naše majke večeru spremale u vidu sendviča a očevi spremali vino za tanak špricer još od prekjuče i, da ne zaboravimo šta je bilo pre toga, dvostruki bioskopski slot od barem mesec dana u velikim gradovima i nedelju dana u malim (pa još kad idemo na filmske projekcije za škole!).
Tim spektaklima ne mogu da primirišu filmovi u kojima glume Matt Damon, Tom Cruise i onaj The Rock što nije Stena… Eventualno Bruce Willis, ali to da se utvrdi komisijski.
Leže Mujo i Fata na plaži. Od silnih bikinija i toplesa Mujo se narajcao:
– Ma jesi li lud? Pa svi nas vide!
– Pokrićemo se peškirom.
– I kad dune vetar, šta onda?
– A da pređemo na ono ostrvo? Nema ni 200 metara.
– Jesi l’ ti, bolan, lud? Znaš da ja ne znam da plivam.
– Ja ću plivati na leđima, a ti se za njega uhvati! Vidiš valjda kako stoji?
– Ma zajebi to! A kako ću se vratit’?
Da vas upoznamo sa nesrećnikom nedelje.
A šta bi, jadan, radio da nema mobilnih telefona? Kako bi ulicom išao?
A na zidu jedne trafo-stanice u Londonu, nepoznati grafiti-umetnik je godinu dana vodio bitku sa lokalnim vlastima u nameri da utvrdi kad, kako i zašto je uvedena razlika između različitih zona za tretiranje grafita na istom zidu. Upornost beše glavna vrlina obeju strana u tom nesvakidašnjem urbanom okršaju.
Srećom, našao se tu komšija koji je sve to uredno dokumentovao fotoaparatom, prolazeći tuda na putu ka poslu i nazad kući. I taj komšija je bio uporan kao i vinovnici, pa je izdržao do kraja, beležeći tako i čudne obrte. Obavezno pogledajte: zabava je zagarantovana.
Prošle nedelje smo vam (ponovo) razjasnili šta znači krilatica “U zdravom telu zdrav duh”, a jednu od posledica fer pleja kakvog propagira FIFA možete da pronađete ovde.
Još jedan citat, da se ne zagubi:
Političare i pelene potrebno je često menjati.
Iz istog razloga.Mark Twain
(tnx Tibi via FB)
Jul mesec, četiri popodne. Tramvaj, gužva. Jedna devojka koja je zaboravila da obavi ličnu higijenu ispod pazuha 
stoji i drži se za onu visoku šipku. Pored nje stoji neki tip u očigledno veoma pijanom stanju i obraća joj se.
– Gosp… hic… gospođice, jel’ mogu …hic… da vas pitam nešto hic?
Vidi cura: pijana budala, ne bi da se svađa, bolje da mu odgovori:
– Pa dobro, pitajte.
– Jel’te.. hic… jel’ mogu da pog….hic… pogodim š’a ste po zanimanju… hic?
– Pogodite…
– Vi ste… hic… balerina! Da hic, balerina!
– E, pa niste pogodili, nisam balerina.
– Ama, jeste! Balerina ste… hic! Nemoguće da nis… hic… niste! Nemoguće! Samo balerina može… hic… tako dugo da drži nogu uvis!
Slušaj, ima da nastupi zima dok ti odlučiš da skočiš. Nego, da ti ja malo pomognem, a?
Mislite da je državni posao dobra stvar? Razmislite još jednom. Evo šta se dešava kad zabrazdiš na radnom mestu u javnom preduzeću.
Da ne bude posle onaj naslov “Čovek ujeo psa“. Mada… Kažu da je tek to vest.
Pošto je leto nastupilo i formalno i fakt’ćki, možemo sebi da damo poneku slobodu prepuštanja trivijalnim uživanjima. Znate ono – kad od vrućine celog dana ne možete ništa da jedete, pa tek oko pola deset uveče shvatite da vam svo ono pivo nije bilo dovoljno, pa onda rešite da se počastite nekim roštiljčićem? Ima li ičeg slađeg od deset sa lukom? Ili više volite pljeskavicu sa svime iz prvog i drugog reda začina, plus senf?
Pitanje glasi: kako rešiti nedeljni ručak kad je tako toplo? Rešenje je uobičajeno u nekoj lakoj hrani koja započinje supom, pa kuvanim mesom uz kuvani krompir i sos od paradajza (AKA rinflajž), pa onda nekom laganom piletinom iz rerne, sa pekarskim krompirom i varivom (svejedno: može i grašak i boranija, samo da je mnogo), a posle ručka gledajte da budete umereni, pa nemojte pojesti više od jednog kvadratnog pedlja gibanice s makom.
Ne verujete da je sve to laka hrana? Kao prvo, nemojte da brkate “lako” i “mnogo”, jer to nisu uporedive kategorije. Kao drugo, ako ne verujete da je sve to laka hrana, onda vi zaista ne znate šta je teška hrana (i kuku si ga vama kad se natociljate na takvu trpezu). I kao treće, opet ste bili nestrpljivi i niste sačekali poentu. A poenta beše da popričamo o večeri, a ne o ručku. Znaju Mediteranci zašto valja večerati tek posle 22. Pa zato, u slavu Mediterana, prijatan ručak *I* prijatnu večeru vam želimo.