Čim je Šef dunuo u pištaljku i objavio da počinje letnji raspust na Suštini pasijansa, odmah sam pustio mozak na otavu… Mislio sam da će mi dva-tri dana muzičke apstinencije dobro doći, al’ mi se osladilo. Nisam ni osetio kako su prošle čitave dve nedelje.
Šta sam, u međuvremenu, radio? Možda se neki detalji o tome i pojave u nekom od budućih tekstova… Nije, bre, ovo Facebook, i nisam ja žena koja prolazi kroz krizu srednjih godina da moram odmah da priložim fotke sa letovanja kako bi se čitaoci uverili da…
Slomi se, o, skloni se.
I nosi se u pizdu materinu.
Na poslednjem mestu koje biste očekivali, ali sasvim prikladno da se lako upamti, dobra misao se zakačila za mene. Na početku jednog od onih filmova o Indijani Džonsu, nemojte da me pitate kojeg, upravo profesor Džons kontemplira pred studentima i kaže nešto ovako:
– Arheologija se ne bavi istinom, nego činjenicama. A ako vas zanima istina, katedra za filozofiju je niz hodnik.
Vala, baš.
Upravo se ovih dana dešava nešto neprijatno u javnosti: činjenice su ustupile mesto istini i nastala je frtutma. A da bi sve pride bilo i strašno, predmet pretakanja činjenica u istinu je jedna tužna i tragična priča u čijem centru je osoba koje više nema.
I neka Aron baci žreb za ta dva jarca, jedan žreb Gospodu a drugi žreb Azazelu. I neka Aron prinese na žrtvu jarca na kog padne žreb Gospodnji, neka ga prinese na žrtvu za greh. A jarca na kog padne žreb Azazelov neka metne živa pred Gospoda, da učini očišćenje na njemu, pa neka ga pusti u pustinju Azazelu. ……… I metnuvši Aron obe ruke svoje na glavu jarcu živom, neka ispovedi nad njim sva bezakonja sinova Izrailjevih i sve prestupe njihove u svim gresima njihovim, i metnuvši ih na glavu jarcu neka ga da čoveku spremnom da ga istera u pustinju. I jarac će odneti na sebi sva bezakonja njihova u pustinju; i pustiće onog jarca u pustinju. (3 Moj. 16, 8-22)
Primetili ste, zar ne – niko više ne predaje šahovske partije. Moraš, majkoviću, da teraš do duvara, do golijeh kraljeva, do mata! Zlo&naopako. A za sve je kriv ovaj svetski šampion, Magnus Karlsen. On tako igra, nikako da ponudi remi ili dalekobilo preda. Ono što ne razumeju imitatori, žabopotkivači, jeste da Karlsen igra zato što traži najbolji potez. I u svakoj poziciji on traži najbolji potez. I kada ga nađe on ga odigra. I tako – ako partija traje 60 poteza a njegove bogami traju – Magnus ima obavezu da nađe 60 najboljih poteza. A kako on, tako i njegov protivnik. I u toj igri – igri nalaženja 60 najboljih poteza – Karlsen je šampion.
Негде у време кад је ово снимљено сам био прешао на Светлокомору и одушевио се како могу да подесим боју, да бирам који ће извор светла да буде проглашен за бео. Играо сам се тим доста дуго. Сад је то већ рутина.
Овде сам добио резултат који нисам очекивао. Изгледа као да је снимљено у по бела дана, са сунцем у потиљак.
Dame i gospodo! Dok vi živite, naša javna preduzeća rade. Znate i sami da tu u pitanju firme koje (makar dobrim delom) mi finansiramo. Pošto su firme, javna preduzeća imaju sve potrebne atribute poslovanja. Recimo, misiju i viziju. Ako nemaju misiju i viziju, imaju istorijat. Gde nema istorijata, tu su makar ciljevi. A gde nema ni misije, ni vizije, ni istorijata, ni ciljeva, tu je JP Javna skloništa Srbije. Ali, ne, nismo danas ovde ni zbog misija ni vizija ni ciljeva ni istorijata ni skloništa. Danas nas interesuju logoi javnih preduzeća Srbistana.
Uredno starjeti