Па рече “Ni Srbiji ni Grčkoj nije potreban vođa. Potrebni su nam sistem i odgovorni lideri.”. И остаде жив.
Дакле, ако се зове лидер, онда је у реду да води; ако се зове вођа, онда нам не треба. Срећом, није покушао да се послужи још и италијанским.
Питао ме неко да ли о таквим стварима размишљам на дневној бази. Пази, стварно, ја и имам дневну базу – то ми је овај сто на коме ми стоје миш, тастатура, кафа, пепељуга, телефон. Али, ту настаје проблем што ја не размишљам на њему – крај свег кртога (тачније, кртлога, да позајмим згодну реч) ту нема места да се још и ја нацртам. Имам, уместо тога, столицу; углавном сам на њој. Имао сам некад и навику да седнем на сто. Што је некако и ишло, док су столови били чвршћи и празнији.
А ни тај сто није баш дневна база, јер ме често за њим затекне неки позни сат, два или чак и три ујутро. А ноћна база, тзв. кревет, је опет место где се пробудим било кад између пола шест и поднева. Притом уме често да се деси да не заспим из места, него мозак настави своје.
Стога ја то не бих делио баш на ноћну и дневну, ни на којој сам ја то кад размишљам (а на којој кад не, ако уопште умем то), нетачно је то, подела је скроз погрешна. И откуд људима уопште дрскост да ми прописују како се деле моје базе, попут неких од оних безобразних телефонских торбара који неће да причају са мојом госпођом него траже да причају са главом куће. Ви ћете нама да прописујете анатомију и друштвено уређење у породици? Мрш море, стоко безрепа, боље нађите неки поштен посао.
А и то “на бази”. Другови, те се ствари раде у бази. Ако сте на бази, уочиће вас непријатељ пре него што сте спремни, а и прекршићете праксу конспирације (о теорији ћемо другом приликом).
Још да додам једну појединост око тог позивања, кад сам га већ споменуо. Чуо сам да је неко покушао да зове моје име. Е, будале да би будале. Да ме иоле познаје, знао би да је моје име прошло кроз вишемесечну, напорну и научно контролисану обуку, удресирано је да реагује рефлексно, из места, брже него што је то радио легендарни Павлов, тако што се укипи и не мрда и никад ме не напушта. Зови га, бато, до сутра, не да ти неће доћи, него ти се неће ни одазвати. Дресура, јебига, то је моје име и не прилази ником. Ако имаш макар зрно соли у глави, оканућеш се имена мога и звати мене лично.
Оно са “нађите поштен посао” се каже пропалицама и вандрокашима у оном свемиру у ком они замишљају да су све куће главате. То сам покушао да говорим њихов језик, ал’ опет не јемчим да им је допрло до мозга.