Izvinjavam se Džesiki što je koristim za ovako tešku temu, ali sama je kriva kad je naišla i ne pušta…
Televizijski film Field of Dreams na prvi je pogled standardan uradak Amerikanca Kevina Kostnera. Glavnog junaka, zaljubljenika u bejzbol, seljaka iz Ajove, besnog na svog oca i željnog šezdesetih, kontaktira Vrhovno Biće i tera ga u stanje koje se prividno ne razlikuje od dobrog starog biblijskog ludila što na sinove noževe poteže: u pravljenje terena za bejzbol preoravanjem kukuruza, u nemogućnost vraćanja hipoteke na imanje, u potragu za šakom dobrih ljudi kojima je učinjena nepravda širom Amerike. Zauzvat, porodica glavnog junaka ima ekskluzivno pravo da svakog dana gleda najbolje igrače (odnosno njihove duhove) koji su ikada kročili na četvrtinu kruga. Dramatičnost situacije, oličenu u bankarskim papirima koji stižu na naplatu (a kojima neutešno po vazduhu mlatara zet glavnog junaka), ćerka glavnog junaka, jedno petogodišnje dete, razrešava sledećim rečima:
Ljudi će dolaziti. Sa svih strana. Odlučiće da proputuju, razumeš? Dolaziće u Ajovu za vikend, a pošto će im biti dosadno, poželeće da nam plate. Kao da kupuju ulaznice. Da bi gledali utakmicu. Sve će biti kao kada su bili deca, pre mnogo godina. Moći će da se prisećaju kako je nekada bilo. Ljudi će dolaziti.
