Krepaće miš na pokretnom sokoćalu i novi bez repa će doći na njegovo mesto.
A kad Reč O Njemu u paketu stigne, a jad nadođe vodom, zemljom i železom, čudno će se karte samcu složiti, a slep će ćoravog voditi u bolje sutra.
A jedan će zinuti i niko mu reč neće poverovati, ali biće po njegovom. I silan će svet za njim poći.
I tada, u božji dan u podne, gledaćeš u čuda a videti prazninu. A onaj što je zinuo će reći da je to dobro.
I biće nešto na vodi što niko ne mogaše da vidi pre.
I neće posle toga biti ničeg osim onog što sam poželiš. Samo ako poživiš.
Mišel Nostradamus,
beleška na margini proročanstva o masovnim medijima
u doba neposredno pre kraha liberalnog kapitalizma
Umesto uvoda, koji nije ni osmišljen ni napisan onako kako je to nekada bilo, zahvatili smo u starostavne spise. Znali smo, o znali smo da je neko proročanstvo potkačilo ova burna vremena, pa smo se obratili Glugeniju Svemogućem za objašnjenje. A njega – ni od korova. Potražili smo lajavog.krelca i zatekli požuteli papir na kojem piše “ОДМА ДОЛАZNM”. To nam je bilo sumnjivo, jer lajavi ne koristi velika slova. Nije bilo nikog ko je mogao da objasni stvar.
Morali smo, zato, da zahvatimo u javne izvore. Tražili su nam tantijeme za Tarabićevo proročanstvo o Suštini pasijansa, a mi para za takav trošak u budžetu bloga nemamo, pa nas je u poslednjem času spasilo to što je o nama i Nostradamus pisao. Te reči smo vam preneli na početku, ne bez ponosa.
A šta reći?
U međuvremenu, moramo nešto da vam priznamo.
Znate, ovo je surogat utovara, a ne utovar. Surogat. Pravi. Kao što ste mogli da naslutite, a poZZdravljač i shvatio, koncept utovara nedeljom se raspao kao me’ur od sapunice pivske pene i tek smo u poslednjoj fazi doskoka vrzinu odlučili istripovali da pokušamo makar ovako. Neće bit igore od nekih pređašnjih utovara, to je sigurno. Ali, vaš posao danas će biti da čvrsto imate na umu ovu činjenicu. Jer ako zaboravite, promašićete mnogo toga.
Objasnili bismo vam, obaška nemamo šta da krijemo od vas, ali tako dosadan pasus još uvek nismo napisali na Suštini pasijansa, pa zašto bismo to sad činili…
Tek, neko se setio jedne stare i prastare rasprave, pa upitao: “Čegbremalo, zar niste pokrenuli taj utovar zato što nemate vremena da bacakate rinfuz gluposti svako malo po blogu, kao ono kad ste krenuli 2011?”
Pa, jeste, tako je bilo. Ali, onda se utovar pretvorio u časopis za nedeljom pre/posle ručka, kako ko više voli. I takav ispade drugačiji i teži za kreiranje. A ko još voli da se bavi uredničkim poslom nedeljom? Nedelja je za posao, a ne za zezanje… Ili tako nekako…
I tako ispade da konstrukcija nije živela sedam dana pre objavljivanja, kao inače, već samo četvrtinu jedne septembarske noći i jutro, dok u podne nije došla na svoje. Kao supa iz kesice. Surogat.
Pa kako bude.
Jeste novi separator, pa šta?
Nije bitno što vam se ne dopada. Raspravićemo kasnije.
Savet Alana Forda:
Ili planiraj ili se prepusti tuđem planu. Nemoj da pričaš okolo kako je to bio splet okolnosti.
(Iz prikrajka, Šef dobacuje: “Jebo te onaj ko ti dade tastaturu u ruke!”… I mi smo skroz zbunjeni. Ako iko od vas zna zbog čega to Šef bogoradi i kune poštene ljude, neka nam što pre javi.)
Otišao Mujo u padobrance. Treba da skače prvi put bez gurtne, pa u samom avionu rešio da odustane. I kaže instruktoru:
– Sanjao sam sinoć moju tetku i ona mi je rekla da mi se padobran neće otvoriti.
– Daj, ne lupetaj. matere ti! Evo ti moj padobran, ako ne veruješ da će se tvoj otvoriti.
Uzme Mujo padobran od instruktora i skoči. Naravno, padobran se posle otvori, sve po redu. Minut kasnije, proleti nešto pored njega vičući:
– ….em ti tetkuuuuu….
Slušaj: nikad, ali nikad nemoj da potceniš veličanstvenu moć stereotipa.
Pitanje za vas: da li znate ko je ovo?
Treba mala pomoć?
Ovde je imao 11 godina. Nije više živ. Bio je jedan od najvećih rokera koje je svet ikad video, ali nije uveden u Rock’n’Roll Hall of Fame (dok Bee Gees i U2 jesu).
Za lenje mozgove i one koji nisu uradili domaći iz rock’n’rolla, odgovor je u post scriptumu.
Nego, da vidite nešto:
(kliknite na sliku da dobijete veću)
To je fotografija koju je fotograf Miro Majcen uhitio iz aviona uoči koncerta Davida Gilmoura u Puli, pre osam dana.
Još uvek očekujemo Šefov izveštaj sa tog koncerta. Pitali smo ga kad će, a on je samo proizveo neki čudan zvuk koji su neki od nas poslednji put čuli kad su na TV kanalu “Animal Planet” gledali neki dokumentarac iz Afrike… Posle se malo smirio, pa nam preneo ulov iz jednog gusarskog snimka na Cevki, baš sa koncerta u Puli. Reče:
Vizuelno najlepši trenutak na sinoćnjem koncertu Davida Gilmoura je bio ulazak u drugu strofu pesme “Wish You Were Here”, ono kad preko dve akustične gitare grune ceo bend. Tog trenutka, sa plafona pozornice je počela da pada kiša od svetla. Ne mogu da pronađem bolje reči od tih.
Auh!
Ej, što je mali svet, pa to je čudo jedno. Pronađemo ispovest na fejZbuku, učini nam se pozna stil ali ko će sad u to da gleda, prenesemo ovde, da vidimo ko je zapravo autor i vinovnik dešavanja, kad ono…
– * –
Maločas. Zvr. Nepoznat broj iz Novog Sada… Pa dobro, ‘ajde. Nisam odavno. Klik.
– Alo. – rekoh glasom koji je sugerisao da sam na samrti.
– Porodica G.? – reče ženski glas u kojem se prepoznaju izrazito velika i stalno otvorena usta: ona je zapravo rekla “pArAdica G.”. Iritirajuće iz prve.
– Vi vrlo dobro znate da jeste, jer ste pročitali moje prezime u belim stranama.
– Hi, hi, hi… Admah da vam kažem, AvA nije nikakav pAziv na prAmAciju! Ne mArate nigde da idete i…
– Nisam ni mislio nikuda da idem. U pAslu sam – rekoh, znajući da me neće pitati imam li vremena, čime mi je otvorila prostor da počnem da vičem na nju.
– Htela sam da vam pAnudim jastuk…
– Samo mi još i jastuk fali…
– …sa dAdatkom alAje vere…
– Čujete li vi mene uopšte?
Znam da me ne čuje, nego se zalećem. Čekam pravi trenutak, znam da je blizu.
– …kAji su napravili lekari sa VE… ME… A! – reče s pauzama, dramatičnim glasom koji sugeriše dostizanje poente.
To je ono što sam čekao. Da li je moglo bolje?
– MA ŠTA KAŽETE! LEKARI??? SA VE… ME…. AAAAAA?
– Da, da!
– I ŠTA VELITE! Lekari na VeMeA prave jastuke umesto da leče ljude! O, jebote! Pa je li moguće! PA PIZDA LI IM MATERINA, ONAKVU ZGRADU TROŠE NA PRAVLJENJE JASTUKA! VIDITE LI VI TO!
– SamA da vam kaž…
– PA MI SMO TOLIKO ZDRAVA NACIJA DA LEKARI PRAVE JASTUKE! AH, ALA SAM SE IZNERVIRAO! ODOH DA PLAČEM!
I tu prekinem vezu.
Nisam baš mnogo zadovoljan finalnim potezom, ali morate mi oprostiti: nisam odavno vežbao. A uz to, malčice sam i umoran od posla koji me drži već treći dan.
Kad malo bolje razmislim… MAžda je trebalA da uzmem taj jastuk. KA zna kad ću prAći pAred VeMeA, pa da svratim i kupim jedan.
– * –
Šefe, Šefe… Pa od nas si našao da se kriješ po fejZbuku? Nego, odavno si obećao literarnu zbirku svojih dijaloga sa telefonskim promoterima i prodavcima. Kad će to?
Nego, kad pomenusmo fejZbuk… Kopajući kojekuda, neki vredni ljudi naleteše na antički broj “Zum reportera” iz 1979. godine, pa dokumentovaše arhivski sadržaj na fejZbuku. Ajde-de, znamo da je ovo “pismo” samo šaka lješnjaka za vjeverice, ali svejedno: sjajno je.
(tnx Lazar L. via FB)
– Dušo draga, reci baki, je li ova crvena kobasica sveža?
– Jeste, bako, juče smo dobili!
– Iseci mi onda 200 grama…
– Čujte, bako: ovo nije mesara, nego seks šop.
Nekolicini momaka se smučilo to što nijedan vizuelni model Sunčevog sistema nije proporcionalno tačan, jer u želji da budu dramatični u prikazu i da bi uspeli išta da prikažu, ilustratori napuštaju fiziku i logiku da bi čitaocu ili gledaocu približili Sunce i planete. Međutim, realni model zahteva mnogo prostora: ako se Zemlja prikaže kao kliker, onda je potrebno… Da vidimo koliko: ledina prečnika preko 11 kilometara, da bi se lepo udenula putanja Neptuna… Pogledajte kako je sve to izgledalo.
Zašto je tako malo ovakvih ludaka na ovom plavom klikeru, a tako mnogo onih drugih? Ala bi bilo dobro kad bi bilo obrnuto.
Tek među ovim silnim žicama shvatiš da sloboda nema cenu.
(slobodno klikni na ovu sliku da dobiješ veću)
Slušaj: nikad, ali nikad nemoj da potceniš veličanstvenu ideju Darvinove nagrade.
Oglas:
Potrebna gatara za dobro plaćen posao. Ona će znati gde treba da se javi.
Još jedna proleterska:
I onda, nema nam druge nego da se prisetimo kako to Čuvari Reda I Zakona vide.
Drugim rečima… Hm. Ovde nema drugih reči.
A pre nego što vas pojede demokratski mrak, jedan predlog. Ako imate 660 dinara za jedan socijalni eksperiment, sprovedite ga. elem, osvanula je jedna knjiga u kojoj je parafrazirana politička “autobiografija” gospodara V. I šta se dešava? Zmajeve su vitezovi pobili, mačke se napile, pa miševi kolo vode, a vode i lance knjižara, pa su u tim knjižarama eksplicitno odbili da distribuiraju tu knjigu. Da li iz straha da će neki zadrigli patriJota popiti četiri mlaka kisela piva, pa im razbiti izlog ili iz nekog drugog razloga, tek ovde kao rezultat imamo cenzuru. Ako nije eksplicitna zabrana, a ono se cenzurom može nazvati i situacija u kojoj neko svojim činjenjem ili nečinjenjem sprovodi nečiju želju neka knjiga ne sme da dođe do vas.
Nije nimalo bitno da li je ta knjiga dobra ili nije. Nije uopšte bitno da li je sadržaj te knjige vama zanimljiv ili nije. Apsolutno treba da vas zaboli dupe koliko je ta knjiga literarno, satirično, komično ili na bilo koji drugi način značajna ili nije.
Međutim, treba da vas je briga kad neko ne želi da neka knjiga dođe do vas. Bitno je da primetite da neko drugi želi da odlučuje, umesto vas, šta smete a šta ne smete da čitate. A to neće proći.
Zbog toga je ta knjiga postala simbol.
Upamtite: i 1933. godine u Minhenu je počelo sa knjigama. Ne dozvolite: istorija se ponavlja samo budalama.
Eksperiment se sastoji iz sledećeg: naručite tu knjigu e-poštom na adresu
svakacastvucicu @ gmail . com
Prosto, pošaljite svoju snail mail adresu i za dan-dva, poštar će vam doneti knjigu na adresu. I kad knjiga stigne, razvalite usta pričajući i pokazujući svima okolo da ste se dokopali knjige koju knjižare ne smeju da prodaju jer su pičkice.
Kupite tu knjigu u inat, ako ne iz drugog razloga. Jer inat je dobar protiv takvih koji postupno prekrajaju stvarnost oko vas. Ne dozvolite to. Jer svoju stvarnost stvarate sami, kao što je pisalo na onoj majici.
A ako se plašite demokratskog mraka, odlazite odmah, budite negde drugde i ne vraćajte se više; ovde vam nije mesto.
Da, znamo da vam je ova bodljikava žica vrlo neprijatna. To joj je i posao. I prestanite da njavrčete kao neke seka-Perse. Postoje ljudi koji su bili prinuđeni da jednom rukom drže svoje dete, a drugom da se uhvate za pravu bodljikavu žicu. Šta mislite, kako je tek njima bilo? A sve što ti ljudi u životu žele jeste prilika da se nedeljom zajebavaju po nekim levim blogovima kao vi sad. I zato, istrpite.
Izvinite što smo vikali na vas. Ali, prvi ste počeli.
Nema zaključka, jer ovo je surogat utovara, a ne utovar… Jebote, ipak ste zaboravili…
Prijatan ručak vam želimo.
P.S. Rory Gallagher, naravno.