Hajde, priznajte: kakav vam je rukopis? Koliko biste bili spremni da sada, ovog časa, odete na sastanak / prezentaciju / predavanje i da tamo hvatate beleške naliv-perom, sopstvenim rukopisom? A koliko bi vam vremena trebalo da rukom nacrtate neko zaglavlje svečanog dokumenta?
Ovom čoveku to nije problem. Problem čovečanstva je u tome što je on jedan od tek nekoliko ljudi na svetu koji su održali veštinu crtanja i pisanja perom na nivou vrhunske primenjene umetnosti.
Da pojačam jedan citat, u slobodnom prevodu:
Ako ne naučite svoje dete pisanju rukom, misli koje budu razvili kada budu hteli da prenesu drugima putem računara nestaće onog časa kada dodirnu tastaturu.
Boli. Ali je tačno.
Uzgred: ne tumačite površno tu misao. Postoje slojevi koji se otkrivaju vezu između načina razmišljanja i sposobnosti iskazivanja ideja pisanjem rukom. To smo izgubili tokom vrlo kratkog vremena od samo par decenija. Sa olovke na tastaturu, sa tastature na neveseli touch-screen interfejs za pisanje. Čak i latinična ćelavica kao standard “pisanja” (palčevima): sve je doprinelo po malo onom nepovratnom zaglupljivanju u koje smo upali spinom dešavanja.
Uzmite ponekad olovku u ruke i pišite. Ja sam se, štaviše, vratio drvenim grafitnim olovkama, onima koje je ponekad potrebno zarezati. Danas mi te olovke predstavljaju najdraži pribor za pisanje i omiljene igračke na radnom stolu.