Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Hajde, priznajte: kakav vam je rukopis? Koliko biste bili spremni da sada, ovog časa, odete na sastanak / prezentaciju / predavanje i da tamo hvatate beleške naliv-perom, sopstvenim rukopisom? A koliko bi vam vremena trebalo da rukom nacrtate neko zaglavlje svečanog dokumenta?
Ovom čoveku to nije problem. Problem čovečanstva je u tome što je on jedan od tek nekoliko ljudi na svetu koji su održali veštinu crtanja i pisanja perom na nivou vrhunske primenjene umetnosti.
Ako priupitamo sopstvenu decu zašto tako malo čitaju, lakonski će nam odgovoriti: “Svega ima na Netu, samo uposliš Gugla…”
Eh… Mnogo toga tamo nema. 
Krepaće miš na pokretnom sokoćalu i novi bez repa će doći na njegovo mesto.
A kad Reč O Njemu u paketu stigne, a jad nadođe vodom, zemljom i železom, čudno će se karte samcu složiti, a slep će ćoravog voditi u bolje sutra.
A jedan će zinuti i niko mu reč neće poverovati, ali biće po njegovom. I silan će svet za njim poći.
I tada, u božji dan u podne, gledaćeš u čuda a videti prazninu. A onaj što je zinuo će reći da je to dobro.
I biće nešto na vodi što niko ne mogaše da vidi pre.
I neće posle toga biti ničeg osim onog što sam poželiš. Samo ako poživiš.
Mišel Nostradamus,
beleška na margini proročanstva o masovnim medijima
u doba neposredno pre kraha liberalnog kapitalizma
Umesto uvoda, koji nije ni osmišljen ni napisan onako kako je to nekada bilo, zahvatili smo u starostavne spise. Znali smo, o znali smo da je neko proročanstvo potkačilo ova burna vremena, pa smo se obratili Glugeniju Svemogućem za objašnjenje. A njega – ni od korova. Potražili smo lajavog.krelca i zatekli požuteli papir na kojem piše “ОДМА ДОЛАZNM”. To nam je bilo sumnjivo, jer lajavi ne koristi velika slova. Nije bilo nikog ko je mogao da objasni stvar.
Morali smo, zato, da zahvatimo u javne izvore. Tražili su nam tantijeme za Tarabićevo proročanstvo o Suštini pasijansa, a mi para za takav trošak u budžetu bloga nemamo, pa nas je u poslednjem času spasilo to što je o nama i Nostradamus pisao. Te reči smo vam preneli na početku, ne bez ponosa.
A šta reći?
Nastavite sa čitanjem… “(Nešto kao) utovar nedeljom, 20. septembar”
I košarku su mi uzeli, pederi.
Nekada pametni, zamišljeni sport preuzele su drvoseče i rukomlati, ostavljači srca na terenu. Večeras, dok Pou Gasol i drugovi budu visoko držali svoj pehar šampiona Evrope u državnoj košarci, nikoga neće biti briga u šta se jedan lep sport pretvorio. Svi se će, sa pravom diviti Gasolovom geniju i pričati bajke o pobedi imaginacije nad sirovom snagom. Besmislice! Pravi pobednik ovodišnjeg prvenstva Evrope u košarci je reprezentacija Litvanije, odnosno njen stil igre – neprestano šamaranje protivnika, tehnika koja se svodi na čuvenu rečenicu „Sudija u jednom trenutku može da svira samo jedan faul“.
And now, the end is near
And so I face the final curtain
You cunt, I´m not a queer
I´ll state my case, of which I´m certain
Pa, njegov način se definitivno razlikuje od Sinatrinog…
I bought your record in New York City
Discorama down on union square
I must have played it a million times over
I’d close my eyes, imagine you were there
Hm… u evidenciji do sada objavljene muzike na ovim stranama imamo već devet puta razne Stjuarte… Al je bio dva puta, Rod čitavih pet puta, John jedared, pa čak i Dave pre nekoliko meseci, ali ne i ovaj iz današnjeg priloga. Red je da ispravimo grešku.
Music is my sanctuary
Music is my blanket
O liku & delu Jeffa Becka već smo više puta raspredali na ovome mestu. Kao čovek koji ne može da sedi miran, tokom 2007. godine odsvirao je seriju koncerata u čuvenom Ronnie Scott’s Clubu u Londonu.
