Month: September 2015

Kako svet dospeva u ravnotežu

Audaces fortuna iuvat, kaže latinska krilatica: hrabre sreća prati.
Evo jednog odličnog primera.

Setićete se, nadam se, priče o Snežani Radojičić, cikloputnice na putu oko sveta koji traje već četiri godine. O njoj smo pisali već dvaput na Suštini pasijansa (ovde i ovde), a nisam baš siguran zašto to nije češće. Jer Snežanini putopisi imaju snagu avanturističkog filma, pri čemu to nije nikakav film, već realan život nekog ko je odlučio da mu planeta Zemlja bude jedino precizno odredište.

Te avanture možete pratiti na Snežaninom blogu, gde piše povremeno, kao i na fejZbuku, gde iz dana u dan saznajemo detalje avanture koja traje.

Zakotrljana oko sveta

U času kada pišem ove redove, Snežana boravi u Džakarti, u Indoneziji. Ona tom ostrvskom zemljom putuje već sedam meseci (sa malim izletom u Istočni Timor – em dodatna avantura, em dobar manevar zbog birokratije viznog režima), a ovih dana je upravo dobila vizu za Maleziju, u čijem kontinentalnom delu je već bila. Ovog puta, uskoro kreće na ostrvo Borneo, gde će zakačiti i Bruneje!

No, moram da vam kratko prepričam kako hrabre sreća prati, a ravnoteža se uspostavlja preko svake nade, na primeru onog što je Snežana doživela tokom nekoliko poslednjih dana.

Nastavite sa čitanjem… “Kako svet dospeva u ravnotežu”

Slatko, ali ne sladunjavo

Ko je Daryl Hall, pominjali smo u više navrata. Recimo, kada beše reč o važnom duetu čiji je on bio član i koji je visio po top listama dok nisu dosadili i bogu i đavolu, a sve zbog dekadendnog manira da pišu fantastično dobru muziku koja se lako prodaje. Stvar koju Hall radi poslednjih godina je jedna fenomenalna emisija televizijskog formata i trajanja, gde on u svoju kuću u planini poziva razne muzičare koji imaju kapaciteta da stanu rame uz rame sa njim, pa malo ćaskaju, pa kuvaju, pa se zajebavaju za trpezom, pa malo sviraju pred kamerama, uživo, i to tako da prosečan ljubitelj muzike obično veli “pa šta je ovo, suncetiebemžareno!”. Setićete se, možda, one “duple porcije” ludijanja Joea Walsha baš kod Daryla Halla, gde je odsvirana konačna verzija “Life’s Been Good“, o “Rocky Mountain Way” da i ne govorim.

No, boravili su i drugi velemajstori kod Daryla Halla. Recimo, ovaj.

Nastavite sa čitanjem… “Slatko, ali ne sladunjavo”

Sa sajle pravo u krompirište

A, pa nismo odavno proveravali šta nam rade prijatelji B.A.S.E. ekstremisti. Deder da zavirimo. Vidimo da nose nekakve klupice k’o neki penzioneri, kuda su to pošli?…

Aha, pošli su da okopaju krompir. Pa, dobro. Mora domaćin čovek da misli i na duge hladne zimske dane, valja spremiti hranu u trap… A pre toga, briga o bašti je na prvom mestu. I zato do bašte moraš stići kako znaš i umeš. Izgleda da u Nagorno Karabahu za stizanje u baštu koriste pomalo drastične metode…

Svet je jedno čudno mesto.

Gde je ostatak puta, ‘bem te blesava!

I tako, dok se neko pita koja je čija nadležnost i ko bi trebalo da uradi ovo ili ono, vreme prolazi, ptičice cvrkuću, a oko nas vlada sveopšte rasulo u kojem se vrednost nečemu utvrđuje na osnovu odabrane pripadnosti.

A onda se neko setio starog prijatelja iz vremena kad je vazduh bio čist, seks prljav, a televizija prozor u svet, pa ga docrtao.

linnnea

Imam utisak da bolju ilustraciju naše stvarnosti nije moguće postići.

Imalo bi se tu još štošta reći, ali nema ko da sluša. Ima dobrih ljudi koji odmereni pritisak na svoje mišljenje doživljavaju kao napad na svoj ego. Grehota.

Oni narodi koji pate

Verujem da je većina onih koji zalaze ovde, baš kao i ja, šokirana fotografijama & naslovima kojim nas zasipaju mediji & tisak poslednjih nedelja. “Migrantska kriza”, što je eufemizam za stradanje izbeglica iz ratom zahvaćenih područja Bliskog istoka pred kojim Evropa nema rešenje, uselila se u naše domove & glave, hteli mi to da priznamo ili ne. Mučnine od prizora koje vidiš se ne možeš otarasiti.

Ušuškani u toplinu svoga doma govorimo o ljudskoj patnji uglavnom nezainteresovano, kao da se nešto slično ili isto ne može desiti i ovde, ma koliko se svaka od naših država ili “država” trudila da nas razuveri da to nema baš nikakve veze sa nama…

Nastavite sa čitanjem… “Oni narodi koji pate”

Panorama, baš onako kako ne treba

Imam i ja jednu od pre… Čuj: jednu… Smile with tongue out Ali, dobro: jednu po jednu, kao što to vazda vešto radi Комшија

Beše jesen 2004, ja pun sebe i sa fotoaparatom od kojeg se nisam razdvajao. Želja velika, znanje de facto malo, a iskustvo kukavno i ne baš u skladu sa onim što sam učio kad sam imao 11 godina, pa počeo da se bavim filmom i fotografijom. Ali ko mari za to: pa ja sad mogu i panorame da pravim! Ej, panorame!

I zateknem se ja tako, nekom levom prigodom, u Temišvaru, na Trgu jedinstva. A to je povelik trg pravog srednjoevropskog tipa, sa velikim praznim prostorom pravougaonog oblika iz čije sredine pogled puca na gomilu zgrada koje su upamtile mnogo istorije Banata (evo kosog pogleda iz Google mape, to levo je srpska pravoslavna crkva, a ono desno katolička). Škljoc, škljoc, škljoc… I tako 21 put, tako da čak malo i preklopim pun krug sa taktički dobro odabranog mesta. E, čak sam i prikladnu funkciju u fotoaparatu koristio, da ne bude zabune šta radim.

A sutradan kod kuće, posle boktepita koliko duge obrade u programu Canon PhotoStitch, dobijem nešto nalik ovome (šta je tačno ovo, objasniću malo posle):

Panorama 1: krivo

(velika kriva panorama je ovde)

Kuku i lele, ergo – jao i joj!

Nastavite sa čitanjem… “Panorama, baš onako kako ne treba”

Malo Baha na Mebijusovoj traci

O genuju Johana Sebastijana Baha znate i sami od ranije, mi smo vas ovde cimali više puta (poslednji put baš vrlo nedavno), a svima nam je jasno da bi tu imalo šta da se objašnjava dugo, dugo…

Umesto objašnjavanja činjenice da je matematička struktura nekih Bahovih partitura bila savršena, a savršenost ili ne može da se objasni ili je to neotrebno, evo jedne prilično ekstravagantne demonstracije.

Nastavite sa čitanjem… “Malo Baha na Mebijusovoj traci”

U pustarama

Ala se potrefilo.

Ne dešava se često, a meni se desilo dvaput, da uživo vidim i čujem jednog od svojih najdražih gitarista u pratnji komšija iz Pešte. A kako su Steve Hackett i Djabe uopšte uspostavili saradnju, možda sam jednom negde i pročitao, ali verujte mi, evo dešava se i meni – ne sećam se. [EDIT: Ako sam ikad i znao.]

Hajde da prvo pustimo muziku, pa ću sve da vam ispričam.

Nastavite sa čitanjem… “U pustarama”