Rekvijem za Evropu

Now, only sorrow
No tomorrow
There’s no today for us
Nothing is there
For us to share
But yesterday

Kakav je to svet u kojem težnja za zadovoljenjem najosnovnije moguće ljudske potrebe, a to je goli život, izaziva manifestacije pasivnog negiranja, objašnjava se pogrešnim nazivima i nizom loše zamenjenih teza, a eskalira u najodvratniju implementaciju žice sa sečivima koju je dvadeset prvi vek video?

Okretanjem glave ćemo postići samo jedno: sahranićemo poslednje ostatke dostojanstva koje nam je prošlost ostavila u nasleđe. Evropa upravo velikim koracima odlazi tamo gde će najzad i poslednja budala shvatiti da od nje nije ostalo ništa osim ljušture.

Desilo se juče, spontano.

Zapravo, počelo je pre nekoliko meseci: prebrao sam stotinjak fotografija iz svoje arhive, isekao ih na format podesan za ekran računara i započeo sa slanjem jedne fotografije dnevno u “album tapeta za ikonostase vaših računara” na fejZbuku. Moji prijatelji to prate i ponekad komentarišu, preuzimaju, lajkače i šta već rade, meni svejedno – tek, družimo se, blejimo onlajn, u kontaktu smo i to je više nego dovoljno.

Kad već imam fotke za izbor, potrudim se ponekad da nekoj od njih dam trenutni kontekst, onaj koji može da “radi” u času novog objavljivanja. To je poseban, paralelni performans u kojem iskušavam samog sebe: može li neka ranije nastala fotografija da dobije novo značenje posle dužeg vremena?

Juče je tako ispalo.

Kao i obično, oko podneva sam pogledao među fotografije i pogled mi pade na ružu od kovanog gvožđa, pomalo ofucanu a očigledno vrlo staru, koju sam prošle godine uslikao na nekoj kapiji na glavnoj ulici u Aradu. A tri minuta pre toga sam pročitao još jednu iz niza loših vesti o krizi izbeglica sa Bliskog istoka, koji stavljaju sve na kocku da se domognu života u barem minimalnim uslovima mirne egzistencije i dostojanstva, što je Evropa odlučila da im ne dozvoli…

I posle dosta vremena od početka te krize, ne prestajem da se nerviram zato što mediji, verovatno po nečijem nalogu, izbeglice uporno nazivaju migrantima (što je ciničan i veoma opasan eufemizam koji menja suštinu pojave), što se javljaju neki desničarski govnari koji nam “oči otvaraju” objašnjenjima kako je u toku invazija Islamske države na Evropu pod maskom bežanije od rata i, ne manje od svega, što Evropa, prostor koji sam celog života doživljavao kao svoje sopstveno dvorište, tako trulo, smrdljivo i dekadentno pada na ispitu humanosti.

Da podsetim sebe na misao jednog pametnog čoveka, koji je negde prokometarisao da ovu krizu možemo posmatrati i kao trivijalnu vežbicu pred neke veće krize koje će se u ovom veku, sasvim sigurno, desiti i izazvati još veći migracioni talas pripadnika ljudske vrste u pokušaju golog preživljavanja pred podizanjem nivoa mora, porastom temperature, besom klime i stihijom nekih sledećih, mnogo većih ratova. Sasvim normalno pitanje glasi: šta će se tek tad desiti? Hoće li i tada nekakve jebene nacionalne, kulturološke, religijske ili ne znam kakve segregacije biti jače od elementarne potrebe dela čovečanstva da se suoči sa potrebom da pronađe novo stanište? Zar nam je novac toliko provrteo mozak da reskiramo čak i opstanak?

I pod svim tim utiscima, postavim fotografiju te ruže u kolekciju i rezignirano, na prvu loptu, dopišem naslov “Rekvijem za Evropu”.

Nije prošlo valjda ni deset minuta, a moj stari drugar Đole, ljubitelj i čestit poznavalac oldwave muzike kao i ja, kao jedini komentar, postavi link sa Cevke u kojem se našla pesma koju danas slušamo.

Moja fotka i ta pesma nalegoše jedna na drugu kao da drugačije nikad nije ni bilo. Grom da me spali na licu mesta ako mogu da se setim kad sam poslednji put bio toliko potresen nekom muzikom. Pogotovo stihovima koje sam citirao ispod naslova: doživeo sam ih kao popriličnu šamarčinu. Umesto prostog “hvala”, kao repliku sam citirao te stihove, a Đole samo kratko reče “Nekako sam znao da ćeš da ukapiraš…”.

I nema šta više da se kaže. Zapravo, ima, ali dovoljno je.

Zato, neću danas da pričam o ovoj pesmi u kontekstu grupe Roxy Music i njihovog albuma Stranded (1973), na kojoj se nalazi i “A Song for Europe“, mada bi tu imalo šta da se priča. Preovladava moj pijetet prema stradanju ljudskih bića, koje Evropa u ovom trenutku revnosno tretira kao suvišni biološki materijal koji se zbog nametnutog žiga beskorisnosti ne može ni stokom nazvati.

Preostaje nam samo rekvijem za tu i takvu Evropu.

P.S. Da, sećanje vas dobro služi: verzija ove fotografije je objavljena na Suštini pasijansa.