Početkom šezdesetih rani rock & roll dostigao je svoj zenit. Stvari su se definitivno promenile u odnosu na pedesete, a prostor između onoga što je bilo i onoga što će biti ispunjavali su teen idoli. Ono što su snimali opasno je pretilo da se pretvori u groznu ljigu. Izgledalo je kao da su diskografske kompanije digle ruke od njih i prepustile ih sudbini.
No, u toj gomili našlo se i finih pesama.
“Sealed with a Kiss” snimili su još 1960. godine The Four Voices, a da to niko nije primetio. Par godina kasnije, sa istom pesmom okušao se i mlađani Brian Hyland . Ovoga puta je uspelo, dospeo je do 3. mesta američke liste.
Kada se, ubrzo, stuštila nova ekipa – Del Shannon, Roy Orbinson, Sam Cooke, Dion i ostali, 
sve do Beatlesa, bilo je jasno da teen idoli tu nemaju više šta da traže.
No, pesma nije zaboravljena. Sećam se odlične verzije grupe Gary Lewis & The Playboys pune višeglasnog pevanja iz 1968, dobrog aranžmana Bobby Wintona iz 1972. i zašećerene varijante Jasona Donovana iz 1989. Koju treba zaobići u širokom luku.
Sa dolaskom talasa istinskih rokera i soul vedeta Hayland je batalio mlaćenje prazne slame i lako se prešaltovao u kantri vode, ali se nije nešto proslavio. Čujem da još uvek nastupa.
Ostaje mi da se pitam da li neko još uvek, u eri interneta, mobilnih telefona i ostalih gadžeta, šalje pisma zapečaćena poljupcem. 🙂