Vožnja

Zahvaljujući izuzetnim reklamnim naporima, retko ko na planeti nije čuo za Dubai. Sve je naj, superlativi i hiperlativi su često nedovoljni da opišu ono što vas čeka. Najviše ovo, najveće ono, kupovina (neki kažu da se ime emirata i njegovog glavnog grada latinicom zapravo piše DoBuy, a na nekim mapama je i dalje stara transkripcija Dubayy), trgovina, turizam, more, pesak, kamile, datule (najbolje kad su punjene bademom i prelivene čokoladom), pustinja, lepota… Kao što stari vic kaže, bar mi znamo šta je demo, no, valja ovde i živeti i raditi. A onda vas dočeka saobraćaj, bilo da ste turista ili žitelj. Hiperlativ za to još nije izmišljen, jer saobraćaj je ovde često neopisiv.

Ovako je meni svakog božjeg radnog dana...

Jedini lek je muzika.

Nastavite sa čitanjem… “Vožnja”

Dok se vozi po Parizu, a topli vetar joj mrsi kosu

The morning sun touched lightly on the eyes of Lucy Jordan
In a white suburban bedroom in a white suburban town
And she lay there ‘neath the covers, dreaming of a thousand lovers
‘Til the world turned to orange and the room went spinning round

Retko kad se desilo da se tako suptilno, odmereno i snažno uputi šamar društvu kao što je Shel Silverstin to učinio u pesmi koju danas slušamo. Međutim, preskočićemo verziju koju je 1974. godine matično snimila njegova grupa Dr Hook & the Medicine Show, ali ne zato što je reč o grupi koja ni samu sebe nije shvatala ozbiljno, pa zašto bi smo mi to onda činili, nego zato što postoji verzija koju ceo svet danas smatra konačnom, iako je ona snimljena u zbilja mnogo verzija od strane mnogih muzičara, znanih i neznanih. Ova pesma kao da je pisana za tu ženu; doduše, ona je tada bila izgubljena u besmislu druge vrste.

Reč je, naravno, o verziji koju je 1979. godine snimila Marianne Faithfull.

Po svom običaju tih godina, tokom zimskog i letnjeg raspusta sam dolazio u posetu tetki u Zemun – između ostalog i zato da bih sa beogradskih lokalnih stanica, koje nisu dobacivale do mojih preskromnih kapaciteta za slušanje radija, mogao da snimim nekoliko kaseta nove muzike, koju bih potom kod kuće slušao do besvesti. Ova izvedba pesme je tada bila nova i ja sam uspeo da je snimim. Da li je to bio Studio B ili dvestadvojka, sad bi bilo već previše da me pitate; te stanice tih godina su se prelivale u dobroj muzici. No, i sa ono malo mršavog znanja engleskog kojim sam tada raspolagao, kapirao sam da se u tom tekstu zbiva nešto više nego što sam tada mogao da rastumačim.

Prošlo je, vala, dosta vremena dok toj pesmi, koju bezgranično volim još od onda, nisam otkrio puno značenje. A tek je prošlo dosta dok tom značenju nisam dao i životni smisao.

Nastavite sa čitanjem… “Dok se vozi po Parizu, a topli vetar joj mrsi kosu”