A zašto ova numera još uvek traje?

– Znaš li šta aktuelno rade Allmani? – upita me Efi dok sam lagano srkao kafu u njegovom hardverskom kabinetu. Bilo je proleće 2003.

– Iskreno, pojma nemam – odgovorih mu – znam da su nedavno nešto svirali uživo, zajedno sa ostacima grupe Grateful Dead, ali dokle se pružaju ovih dana… Ne, ne znam.

– He, he, he – reče Efi onim tonom koji izvlači u retkim prilikama kad odluči da iskoristi skrivenog keca u rukavu; dobro je znao da me ima ovog puta. – Slušaj onda ovo – reče i pusti ovo.

Auh, sunce ti žareno!

– Šta je ovo, jebotemiš! Allmani, jasno mi je, ali ne znam ovu stvar!

– Naravno da ne znaš, kad je izašlo pre neki dan – reče i uvali mi CD rezanac sa uljudno odštampanim prednjim omotom – spremio sam ti ovo. Novi materijal. Duane se vratio.

– Šta “novi materijal”? Šta “Duane se vratio”? Šta pričaš ti? Šta je, bre, ovo?

– * –

Ali pre nego što je Efi zaustio da mi kaže da je upisao poen na moj račun, a to je bila činjenica, setio sam se: znao sam ko je Derek Trucks. Sinovac bubnjara The ABB Butcha Trucksa je otkriven još kao vunderkind, dovođen je na koncerte grupe da otpraši ponešto sa čikama sa kojima se radije družio svirajući gitaru nego pikajući loptu, vozeći BMX ili barem drndajući Nintendo sa svojim vršnjacima. Manje od deset godina kasnije, Dickey Betts je izbačen iz benda uz veliku dozu zle krvi između njega i Grega; bilo je posla i za advokate, kažu priče. Međutim, Betts je smogao snage da učini poslednji veliki rokerski gest u karijeri: poklonio je svoj Gibson SG tom dečku i, implicitno, tim činom preneo svoje mesto prvog gitariste u grupi. Tek tad je svima u sad već bivšem bendu otkrio da je uredno uplaćivao lovu u penzioni fond tokom 35 godina, nasmejao im se u brk i rekao “adios, amigos”.

Poređenje sviračkih kapaciteta 23-godišnjeg genija u bottleneck slide tehnici sa onim kako je svet upamtio Duanea Allmana vrlo brzo je postalo otrcani stereotip. No, to poređenje je imalo utemeljenje: zaista je postojala magija u njegovim prstima. I još važnije: Derek Trucks i Warren Haynes su se uklopili savršeno. Bitno je zbog toga što Haynes više nije mogao da podnese Bettsa i napustio je grupu “zauvek”, ne želeći više da ima posla sa budalom; njemu je rad u ništa manje prangijaškoj grupi Gov’t Mule bio dovoljan za sviračko i autorsko iskazivanje. Komplementarni stilovi dvojice gitarista su uvek bili izrazito važni za način sviranja The ABB – jer da su posredi dvojica sličnih, ta muzika bi bila dosadna kao smrt. Danas i vrapci znaju da to nije bila dosadna muzika. A koliko je različito poimanje sveta te dvojice, najbolje ćete shvatiti ako poslušate nešto od Gov’t Mule i bilo šta od The Derek Trucks Band (ne birajte; samo pazite da ne skliznete u Tedeschi Trucks Band; to preskočite, ako boga znate).

Elem, bend je rekonstruisan. Sad je valjalo dokazati se pred fanovima grupe. A ta južnjačka bratija su ludaci: prgavi kad se napiju piva, hoće da se biju kad im nešto nije po volji.

Tako je tokom 2002. godine spremljen, a aprila 2003. objavljen album sa svežim autorskim materijalom, pod naslovom Hittin’ the Note. Dvanaesti studijski rad, prvi od svirački vrlo čvrstog, ali idejama i pristupom mršavog Where It All Begins (1994).

I šta reći: jedanaest numera, od toga deset svežih autorskih radova, spakovanih u 75 minuta žestoke prangije i vrhunske produkcije. “Instrumental Illness” je ludilo koje bi Roger Taylor, bubnjar grupe Queen, uobičajeno opisao rečima “Kako neko samo može da svira nešto tako dugo? To južnjačko sranje traje dva meseca od početka do kraja!”, što aftamacki predstavlja potvrdu kvaliteta (Taylor toliko beznadežno ne razume američku prangijašku muziku da je to bogu za plakati). I zaista: ta numera je naslovom, sastavom, energijom koju prenosi i potpunim odsustvom uštirkanog shvatanja sveta na tragu najsavršenije ilustrovane definicije onog što čini srž The ABB.

Ceo album je takav da su se vodile čak i rasprave na temu “da li je ovo najbolji rad u karijeri grupe”. No, dobro sad, ne može se više porediti jedno vreme s drugim, a Allmani su prošli kroz barem tri međusobno neuporedive faze u svojoj karijeri (opet će neko doviknuti “e nije, nego pet!”), pa zato prepustimo kvantifikovanje onima koji ne umeju da kvalifikuju. Album je remek-delo i tu ću završiti njegovo opisivanje.

Bilo je ovo poslednje što je The Allman Brothers Band ponudio svetu kao svež autorski materijal. Bio je to trijumf Warrena Haynesa; možda čak i njegov autorski magnum opus. Preostalo je još da oduvaju publiku sviranjem na sceni i time potvrde stvar. Iz godine u godinu, znalo se: imali su rezervisane blokove od 10-20 večeri u sali Beacon Theatre u Njujorku, a publika iz cele Amerike im je tu dolazila na noge. Odsvirali su tamo 190 koncerata za 20 godina, veći deo tog broja u tom sastavu. Kako je ta svirka izgledala u vreme objavljivanja albuma Hittin’ the Note, poslušajte u živoj verziji današnje numere. Pojačajte, inače nema smisla.

Posle 32 godine, najbolja prangija američkog juga je zvučala kao u doba Fillmore East koncerata, ako je suditi po jezi uz kičmu koju je ta svirka uspela da izazove.

Međutim, sledećih godina je usledio pad u rutinu. Dvojica gitarista nisu mnogo marili za autorski rad u grupi, pa je armija obožavalaca očekivanjem novog remek-dela napravila račun bez krčmara: momci su imali paralelne karijere u bendovima koji su povukli mlađu publiku. Na Grega se nije moglo računati, jer je imao ozbiljnih zdravstvenih problema: utvrđen mu je hepatitis C, uskoro i tumor na jetri; jedva je preživeo manevar sa presađivanjem jetre. U času kad je karijera benda vraćena na visinu koja je postojala, recimo, u doba veličanstvenog albuma Brothers and Sisters (1973), tržišna pravila novog doba su počela da uzimaju danak. Stara slava je slab kostur za opstanak: došlo je vreme za spuštanje poslednje zavese.

Svoj poslednji zvanični koncert najveća grupa u istoriji južnjačkog rocka je održala 28. oktobra 2014. godine. Danas je godina tom događaju. Poslednju su odsvirali numeru koju su, inače, odsvirali prvu na svojoj prvoj tezgi 1969. godine. Evo tog zapisa.

Kada sam prošle godine ispratio The ABB u svom autorskom članku “Poslednje skidanje sa stuba za bičevanje“, pa na kraju stavio ovaj isti video, članak sam završio rečima:

Počeli su prvi. Završili poslednji. I to je to. Nema više. Gotovo.

Kraj jedne ere.

A tako i bi.

– * –

Ne plašite se: ne sledi rekapitulacija, nema post-festum analize, ne bavim se pojedinačnim sudbinama članova grupe posle završnog poglavlja. Najzad, možda će se oni opet negde pojaviti da odsviraju jednu numeru nekom političaru na uvce (južnjaci su po tom pitanju neizlečivi prazilukovići) ili da prepadnu svet, kao onomad Pink Floyd 2005. godine, i sve je to u redu. Ta priča je završena i neki incidentni revival bi samo podsetio na tu činjenicu.

Nešto drugo me mori. Pokušavao sam da se setim kad sam prvi put čuo The Allman Brothers Band. Znate, sećam se tačnog trenutka (ne kao vremena, već kao događaja) kad sam prvi put artikulisano slušao The Beatles, The Rolling Stones, Pink Floyd, Led Zeppelin, Jethro Tull, Deep Purple, Neila Younga, ma mnogih prvih susreta tokom svog životnog i muzičkog odrastanja se živo sećam. Prvog susreta sa The ABB ne mogu da se prisetim. Da li je to bila “Jessica“? “Whipping Post“? “Ramblin’ Man“? Da nije “Pegasus” (uzgred, ova verzija traje dva i po meseca)? Veče uz radio Nikole Karaklajića? Da nije neki od intermeca na radiju 202 ili Studiju B tih ludih, prelepih sedamdesetih? Kad sam kupio svoju prvu ploču the ABB, već sam ih dobro znao, sigurno nije to. A nekolicina drugara sa kojima sam razmenjivao ploče nisu slušali The ABB. Hm…

Ma, nemam pojma.

Allmani su, nekako, u mom poimanju rock muzike tu bili oduvek. Ne, nisu bili prvi, ali mi se sve čini da su se ugnezdili najdublje. Nisu mi omiljeni bend (ja nemam omiljeni bend), ali ne mogu da objasnim koliko ih volim. Nisam baš njih najviše istraživao, ali za razliku od većine vatrenih fanova znam da benda ne bi ni bilo da ih nije Jaimoe okupio pre neke nazovi-probe i pitao “hoćete li vi da svirate ili da se samo zajebavate uz pivo” – da, crnac° je utemeljio južnjački bend (izvor je verodostojan: kompilacija članaka iz časopisa Rolling Stone u knjizi The Decades of Rock & Roll).

I kako god okreneš, na kraju ispada kako sam ja za tu grupu vezan više nego i za jednu drugu. A nisam.

A jesam, izgleda.

____________
° Nemojte da reagujete. Ne primam se na političku korektnost. Ja zastupam stav pokojnog Šabana Bajramovića, koji je jednom prilikom rekao “Ne mogu više da budem Rom. Hoću opet da budem Ciganin.”