Stanje u maloj i napaćenoj, ali slobodnoj i hrabroj Crnoj Gori je naelektrisano… ali samo ako kada kažem Crna Gora mislim Podgorica i kada kažem naelektrisano mislim kamenito.
Inače, stanje u Crnoj Gori je prilično redovno. Rusi su konačno otišli kući, hvala na pitanju, uprkos svakogodišnjim ožalošćenim najavama Večernjih Novosti da Rusi neće doći, da su avioni prazni, da je Krim novi Petrovac. Vreme je za odmor do narednog maja, kada će Rusi ponovo doći kao svoj na svoje – ma zamisli.
Pa dobro, ruku na srce, stanje baš i nije redovno. U Podgorici već skoro mesec dana traju ogorčeni protesti protiv režima Mila Đukakovića. Sada ćemo malo da bistrimo to stanje, samo da prvo pustimo kakvu muziku:
Dakle, pristalice opozicionog bloka Demokratski Front (DF od milja) ušančile su se Podgorici negde krajem septembra i rešile da smene Mila bavljenjem na ulici. Pošteno – dobar deo građana zapadnog Balkana ionako provodi vreme na ulici/kafićima/igraokladionicama, pa bar neka korist da se od toga svega desi. Policija je postavila odgovarajući kordon, čime je formirano nulto stanje – koje se ne makar ljudima o ovoj našoj ili čija li je već despotiji ne mora detaljno tumačiti.
I sveopšta retorika je nama veoma poznata: vlast je kradljiva, policija su kerovi, opozicija prvo ne postoji a zatim je izdajnička, nerede izaziva grupa maskiranih mladića za koje niko ne zna ko su, iako zna veoma dobro čiji jesu: ničiji. I konačno, da nema nekolicine strukturnih, sitnih detalja naš bi se posao sveo na grickanje kokica i povlačenje paralela između nekih naših ili čijih li već bivših/sadašnjih despota (kako bi rekao poslanik i mojpazamalorođak Babić: despot, znate, onaj prostor na koji u računaru ređate ikonice). Nomeđutim, ne lezi vraže, te stnice postoje – Crna Gora je jedna država u kojoj su svi dosadašnji izbori bili pod nadzorom zvaničnih organa Evropske unije, državnost je stekla na referendumu pod ozbiljnim nadzorom EU i pod veoma visokim uslovom od 55% ukupnog broja glasača.
Svi su, dakle, uslovi ispunjeni da crnogorsku vlast smatramo za onoliko demokratsku koliko je to realno moguće – prosto, nema smisla baviti se teorijama u kojima Mila na vlasti drži EU jer sve i da su tačne, šta sa njima činiti kada je svima redom ta ista EU standard ponašanja i tiha finansijska čežnja. Nezgodacija jeste, svakako, činjenica da Milo vlada evo već 25 godina. I to je druga nevolja: kako je moguće da neko toliko dugo podmazuje (ergo, potkupljuje) sve elemente mašinerije potrebne za ostajanje na vlasti? A što je najgore, pored sveg tog njuškanja sa EU i otvorenog kretanja ka NATO, Milo je doveo krš & lom Rusa da pokupuju pola Primorja i pretvore ga u arhitektonski užas. Pa je onda ipak oveo sankcije Rusiji! Pa je posle toga ipak primio brdo Rusa na letovanje! Nekorektno, neorganizovano, nedosledno. Neverovatno.
Milova realna politika koja svoju osnovu ima u punoći stvarnosti Crne Gore, zasnovanoj na veličini, lokaciji, broju stanovnika i geopolitičkom okruženju neviđeno nervira zato što funkcioniše. Ali funkcionalnost politike nije dovoljan razlog za dugovečnost opstajanja na vlasti, konačno vlast se menja čak i u Norveškoj, uprkos bezumnom državnom suficitu. Pravi crnogorski problem, onaj koji čak ni svemoćni Milo ne može da razreši jeste nedostatak prave alternative.
Crnogorske opozicione partije praktično ne postoje. Crna Gora je stalno pod budnim okom Srbije, koja finansira crnogorske srpske opozicione partije, koje zauzvrat celim spektrom laži i bezobrazluka održavaju nepotrebnu tenziju podeljenosti između Crnogoraca i tzv. Srba u Crnoj Gori. To nikako nije naivan proces – treba se samo setiti protesta zbog kojih je u Beranama praktično godinama bio blokirano odnošenje smeća, da bi naprasno sve prestalo onog trenutka kada je partija srpske manjine došla na lokalnu vlast. DPS održava postojanje države Crne Gore time što je umešnom politikom crnogorske srpske partije pretvorio u ono što bi one bile u bilo kojoj drugoj državi: partije manjine. To je teška politika, koja je sa sobom donela konateralnu štetu, logički suvišne stvari kakve su delom crnogorski jezik i u potpunosti crnogorska pravoslavna crkva.
Poslednji pokušaj stvaranja prividne ozbiljne opozicije nazvan je Demokratski Front. Zvanična prezentacija DF, koalicije u blokadi Podgorice, ukazuje:
Demokratski front je asocijacija slobodnih ljudi, političkih i društvenih subjekata, okupljenih oko cilja demokratske promjene i dostojanstvenog života u Crnoj Gori.
što je tekst do koga se stiže klikom na link “Ko je sve Demokratski Front”. Sa druge strane, kako nas obaveštava srbijanska Wikipedia, koalicija DF na blagoslovenoj misiji detronizacije Mila sa liderom Miodragom Lekićem na čelu, sastoji se od Nove srpske demokratije (lider Andrija Mandić), Pokreta za promjene (lider Nebojša Medojević) i grupa sitnih riba pljuckavica.
Nevolja je sa ovim frontom njegov unutrašnji besmisao. Nebojša Medojević je crnogorska kopija Mlađana Dinkića i samo još pacijentima doktorke Đukić-Dejanović treba objašnjavati da se tu nema šta dalje objašnjavati. Andrija Lekić je predsednik Nove srpske demokratije koji, evo koliko juče, izjavljuje:
Otud i naš ultimatum Đukanoviću da do subote podnese ostavku. Ako se to ne desi, sva Crna Gora će se sjatiti u Podgoricu da sruši njegovu vladu. Ovo što se danima dešava je narodna volja, bunt crnogorskog čoveka koji je nezadovoljan životom. Krenuli smo u promene i moramo ih do kraja sprovesti, zaključuje Mandić.
Ništa bolje ne opisuje nezainteresovanost crnogorske opozicije za stvarne političke mogućnosti i alternative koliko krik predsednika partije srbijanske manjine u Crnoj Gori da bunt crnogorskog čoveka sledi iz nezadovoljstva životom. Ova izjava, kada je prevedemo na jezik razumljiv svima nama, glasi jednostavno: DAJTE MI VLAST ZATO ŠTO JE ŽELIM! Ili, sopstvenim rečima:
Svesni su u DF da neće biti lako doći do tog cilja, ali svi čelnici ovog političkog saveza, svesni trenutka u kome se nalaze, jednoglasno poručuju:
“A kako nazad? Nemamo kud!”
E pa, jebi ga sad.