A sada nešto potpuno neočekivano
Osnovna osobina svih političkih ideologija jeste nezainteresovanost za stvarne potrebe čoveka. Bilo da govorimo o komunizmu ili kapitalizmu, kao ekstremnim polovima među kojima osciluju sve moguće političke ideje, ljudske potrebe se ili bacaju u blato ili dižu u nebesa. U stvarnosti, sedamdesete godine prošlog veka jesu dokaz sposobnosti čoveka da zadovoljno živi u uravnoteženom društvu.
Kako je došlo do toga da nam se sedamdesete dese, danas je predmet teorija zavere. Kažu da su te godine izmišljotina Trulog Zapada koji je želeo državom blagostanja, uzbudljivom muzikom, farmerkama, Starkama i ostalim Barbikama da logički upropasti uniformisanu državu sa one strane Gvozdene Zavese. Šta god da je razlog, neverovatna kreativna muzička eksplozija koja je tada protresla planetu i ostavila istoričarima muzike dovoljno posla za vekove rada pokazala je da sposobnostima slobodnog Homo Sapiensa nema kraja.
E, sada je, pre nastavka priče, vreme da odvrnemo zvučnike:
Dakle, baš u to sedamdeseto vreme rođeni su članovi benda kragujevačkog benda instrumentalne muzike DAAR čiju muziku danas slušamo. DAAR čine gitaristi Oliver Arunović (vodeći) i Ivan Kostić (ritam), bubnjar Nebojša Nedeljković (konačno, nisam mu majka, zvaću ga Neca) i na basu Saša Kostić. Oliver i Neca su bili članovi kultnog kragujevačkog benda Talisman (da, svi najbolji kragujevački bendovi su obavezno kultni i kompletan snimljeni materijal, ako postoji, čuči po krpljenim kasetama), Saša Kostić je vođa orkestra Rok cirkus, Ivan je Sašin brat – verovatno i još ponešto, ali ja ne bih znao, pa koristim priliku da se izvinim na neznanju… 🙂
Duga je i relevantna za istoriju muzike na ovim prostorima (mnogo širim od toka Lepenice) priča o svim događajima koji su doveli do projekta DAAR. No, ja tu priču ne umem da ispričam. Nadam se, nekako potajno, da će ovaj moj tekst biti inicijalni okidač da se direktni učesnici jave i ispričaju ponešto o tom famoznom vremenu, ne zato što je važno za DAAR, već zato što je svaka priča o prelomnim vremenima logički bitna. Poznavao sam direktne počinioce događaja koji priču čine, ali nikada nisam ni pomislio da će to što su oni tada radili jednog dana postati slamka za koju ćemo se grčevito hvatati, dokaz da nismo izbezumljene ovce u alpskom snegu, da smo i mi Ljudi.
No eto, desilo se. I zato mislim da je 17. oktobar 2015. godine, datum objavljivanja EP albuma One-Way Expedition benda DAAR, važan. Mislim tako pre svega zato što najozbiljnije, najracionalnije moguće, bez ikakvih patetičnih štoseva tipa „išao sam sa njim u osnovnu školu“ ili kragujevačkih „jao, SMAK je jedini bend koji sam slušao u životu i zato je Točak najbolji gitarista ikad“, mislim da je gitarista Oliver Arunović svetska klasa, rame uz rame sa teškašima tipa Petrućija (John Petrucci) ili Satrijanija (Joe Satriani; ovo je veoma teška izjava, ali eto nje i linka ka muzici – preslušajte pa mi recite da nisam u pravu, da sam pristrasan i da ušiju nemam). Svaki snimak u kojem učestvuje Oli izliva samosvojnim balansom između prebrojive tehničke virtuoznosti i neuhvatljive paučine osećajnosti, tim retkim izrazom koji razdvaja interpretatore od umetnika. Svaki Oliverov snimak važan je i veliki.
Ovaj EP po svojoj prirodi prevashodno pripada progu, podvrsti rok muzike o kojoj sam ovde već pisao i u čijem izrazu ne uživam previše. No, pored toga, dobar deo ovog EP je obojen suptilnim nijansama prvih par Satrijanijevih albuma, u kojima se ritam sekcija diskretno povlači u pozadinu i služi za formiranje i održavanje atmosfere u kojoj će glavni gitarista isijavati – što dodaje celom snimku nostalgični sloj koji se slaže sa Oliverovim monolozima. Ovaj osećaj nestaje u poslednjoj i naslovnoj pesmi One-Way Expedition, koja, nadam se, ukazuje da će budući snimci projekta DAAR biti homogeniji a raznovrsniji, da će teme biti razrađenije, da će i ostatak benda uzeti prostor za iskazivanje individualnosti. Svakako, bilo bi lepo da produkcija bude štogod bolja, dinamičnija, bogatija, ali to je problem novca, a ova priča se ne događa zbog para, već zbog muzike.
Sve u svemu, četiri zvezdice – samo zato što su DAAR baš, baš dobri i neću da se uobraze. Samo napred, momci!
I da, na kraju još nešto važno. Kupovinom EP One-Way Expedition benda DAAR dobijate i odličan album i sasvim malo podižete nivo očekivanja od društva u kome živite i koje činite, nivo Normalnog, nivo Potrebnog. Sasvim malo, ali ipak podižete. Mislite o tome.
Poruka lične prirode: ovaj EP nije slučajno objavljen 17. oktobra.